POVALIHINO, Rusija – Dan glasanja se približavao, a Nikolaj Loktev je padao u paniku: gradonačelnik malog sela, sa brvnarama i zemljanim putevima, na oko 480 kilometara istočno od Moskve, nije imao rivala za izbore.
U nekoj zapadnoj demokratiji, to ne bi bio problem. Ali u Rusiji, gde vladajuća partija Jedinstvena Rusija praktično uvek pobeđuje, važeći politički princip je stvaranje iluzije o demokratskom izboru.
Zato je Loktev morao da nađe protivnika. Već je pitao mnoge stanovnike, uključujući i svog prvog pomoćnika u Skupštini grada, i jednog člana Komunističke partije koji je bio kandidat (i izgubio) 2011, ali su ga odbili.
Kada je napokon pronašao Marinu Udgodsku, koja radi kao čistačica u gradskoj kući, pomislio je da je njegovim mukama došao kraj.
A onda je ona pobedila.
I niko nije bio iznenađen više od gospođe Udgodske, koja nije vodila nikakvu kampanju i kaže da se složila sa učešćem na septembarskim izborima tek da bi pomogla svom šefu.
„Trebao mu je neko, bilo ko, kako bi se izbori održali“, priča Udgodska.
Isprva, kaže, bila je „zabrinuta i zbunjena“ kada su počeli da pristižu rezultati, ali sada joj se pomalo i dopada ideja gradonačelnikovanja. Pristala je da položi zakletvu, a plata joj je skočila više nego dvostruko – na 29.900 rublji, ili oko 325 evra mesečno. Njen prvi zadatak – dobro, drugi; prvi je bio da zaposli novu čistačicu – bio je uvođenje ulične rasvete u selo. To je nešto što su ljudi odavno tražili.
U dobrom delu planete, politička moć dobija legitimitet na demokratskim izborima. Zato sve veći broj zemalja praktikuje takozvanu „upravljanu demokratiju“ – izbori se održavaju, ali onaj koji je na vlasti praktično nikada ne gubi.
Kako bi se ovo postiglo, policija i vlast gaze svaku pravu političku opoziciju, a izborna komisija briše svakog kandidata koji ima neke šanse uz pomoć tehnikalija – poput zabranjivanja opozicionom lideru Alekseju Navaljnom da se uopšte kandiduje. On je ove godine i otrovan.
Takve mere nekada bivaju jednostavno previše efikasne. Problem postaje kada više niko ne želi da igra ni ulogu gubitnika.
Vladimir Putin osvojio je predsednički mandat tri puta, i svaki put mu je protivnik bio potpuno nevažni kandidat, Genadij Zjuganov, čovek bez ikakvog duha, sa drvenim glasom, predstavnik Komunističke partije.
Andrej Kolesnikov, politički analitičar iz moskovskog Karnegi centra, kaže da savetnici iz Kremlja gledaju i nacionalnu i lokalnu političku scenu, pokušavajući da pronađu talentovane provladine kandidate, ali i one koji mogu bez problema da se užive u rolu luzera.
„Ovo je jedan od načina na koje se namiče legitimitet izborima u Rusiji“, kaže on. „Sve to izgleda kao izbori, iako nisu.“
Gospođa Udgodska (35) živi sa svojim suprugom, fizičkim radnikom, i dvoje tinejdžera u udobnoj kući išibanoj vremenskim nepogodama. Gaji i kokoške, patke, zečeve i guske u dvorištu. Kaže da je politika nikada nije interesovala i nema pojma da li njena priča upućuje na neke veće probleme.
Tatjana Murzina, radnica u piljari u selu, kaže da je Udgodska imala šansu jer je selo malo. Svi ljudi je znaju, i većina je voli.
Vladimir Jelcov (62), kamiondžija u penziji, kaže da je glasao za Udgodsku „iako je žali“, jer budžet sela nikada neće biti dovoljno veliki da se asfaltiraju ulice. Loktev je takođe obavljao dobar posao, posebno na vodovodnoj mreži, kaže on, ali nije mnogo pričao s ljudima.
„Nije nam pokazao da brine o nama“, kaže Jelcov.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
