Od fijakera, preko radija, do aplikacija

Dugogodišnji taksista Vladimir Karanović o razvoju taksi službe u Beogradu

“Kada bismo mogli da prepričavamo starijim kolegama i ranijim predsednicima udruženja koji su u prošlom veku uvodili inovacije u taksi službu, da danas ona funkcioniše uz pomoć mobilnih telefona i aplikacija, ne bi mogli da veruju”, ističe taksista i predsednik skupštine Udruženja Radio Beo taksi Vladimir Karanović (62), koji se ovim poslom bavi duže od 30 godina, i koji navodi zanimljive detalje iz istorijata ove profesije u prestonici Srbije.

Zvaničan taksi se, zapravo, u Beogradu pojavio davne 1922. godine, kada je Udruženje taksi šofera dodelilo diplomu svom prvom članu, Bogoljubu Jankoviću. U tom periodu bilo je malo vozila, tek oko pet motornih automobila u službi. Među njima su bili legendarni Pakard i Ševrolet.

Pretežno su radili kočijaši sa fijakerima, za koje se može reći da su pioniri ovog posla. Kako je rastao broj vozila, tako je raslo i interesovanje klijenata za motorizovanim taksijem, a podaci u arhivama kažu da je uvođenje automobila pratila velika pobuna kočijaša.

Koja su prva taksi stajališta u Beogradu?

“Prvo taksi stajalište bilo je kod Narodnog pozorišta. Po staroj šemi grada, sve je gravitiralo ka Terazijama i početku Francuske ulice, dok je deo posle Slavije i Novog groblja činio periferiju. Tada Novi Beograd nije postojao, nije bilo ni mostova, Beograd se svodio na „krug dvojke“. Među prvima, bila je i stanica kod Cvetnog trga, gde su uglavnom dolazili žitelji Prokopa, Voždovca, Autokomande… Kako su se širile ulice i grad, tako se širila i taksi služba. Stanice su u početku nicale kod hotela, kao što je hotel Balkan u Prizrenskoj, hotel Moskva… Danas u Beogradu imamo oko 200 taksi stajališta” – govori Karanović.

Ko su bili korisnici taksi usluga i kojim trasama su se vozili?

“Beograd je imao znatno manje stanovnika, a taksi usluge su mogli da priušte građani sa nešto „dubljim džepom“. Uglavnom su se vozili sadašnjom Ulicom kneza Miloša, koja je tada nosila naziv Obrenovački put i koja je bila jedna od najprometnijih. Građani su se većinom vozili od centra grada do Dedinja.”

Koje uslove su taksisti morali da ispune tada i koliko se oni razlikuju od današnjih?

“Nisam siguran koji su uslovi bili potrebni na samom početku. Međutim, kada je taksi postao bitna služba u ovom gradu, Beograd je propisao uslove koji su potrebni za obavljanje taksi delatnosti. Ta pravila su uvek bila rigorozna i vrlo malo su se menjala vremenom. Morali ste da imate završenu srednju školu, položen ispit za profesionalnog vozača, da pokažete poznavanje grada na tom nivou da za svaku rutu izaberete najbrži put kako bi stranka manje platila. Takođe, neophodan je i lekarski pregled svake godine”.

Kada su se žene prvi put pojavile za volanom taksi vozila?

“Prve žene koje su počele da obavljaju taksi službu bile su upravo naše članice, i to osamdesetih godina. Klijenti su se u početku zbunjivali kada uđu u automobil i vide ženu za volanom, ali sada njih ima oko 50 u gradu. One su vrlo profesionalne i rade pedantno. Neke koleginice su ceo radni vek vozile i sada su u penziji. I dalje se čujemo sa njima, pogotovo za Svetog Iliju, koji obeležavamo kao Dan vozača.”

Da li možete da izvodvojite nekog kolegu koji se posebno istakao tokom skoro 100 godina funkcionisanja taksi službe u Beogradu?

“Mnogo je humanih taksista, ali je verovatno najveći gospodin među taksistima ovog grada Ratko Kontić, koji je član Beo taksija od 1968. godine. On je veliki gospodin, ali više ne i veliki radnik – sada radi po dva, tri sata dnevno, da ga mine želja. Zadržao je sve manire koji su krasili nekadišnje taksiste, od toga da mu je automobil uvek čist, do toga da se strankama obraća sa dužnim poštovanjem. Jedino što je promenio jeste bela košulja i teget sako, koje je zamenio modernom odećom.”

Kako su se nekada naručivale taksi usluge?

“Dolaskom do taksi stanice, ili, ukoliko prolazi taksista koji je slobodan pa ga zaustavite. Beo taksi je prvi uveo telefone na taksi stanicama, svaka je imala svoj broj, a na telefon se javljao vozač koji je prvi u redu. Veliku novinu u istoriji taksi službe Beo taksi je uveo 1978. Naši predsednici su smislili da taksista može da komunicira sa klijentom putem radio veze i uveli sekciju Radio Beo taksi, u kojoj su svi vozači imali radio stanicu. To je bila velika promena i za klijente i za taksiste. Korisnici usluga su okretanjem samo tri cifre – 970, mogli da pozovu vozilo. Više nisu morali da zovu taksi stanice, već Dispečerski centar, koji je tada uspostavljen u Nebojšinoj ulici broj 2. Za vozače je do tada bilo nezamislivo da komuniciraju preko radija dok se jedan nalazi na primer na Čuburi, a drugi u Zemunu. Interesantno je i da je jedino Beo taksi imao profesionalne frekvencije, kao vojska i policija, dok su svi drugi imali amaterske. To je omogućavalo komunikaciju bez ikakvih smetnji. Kako je tehnologija išla napred tako smo i mi morali da se prilagođavamo. Pre par godina smo uveli tablete, a potom smo počeli da koristimo aplikaciju Jandeks, uz pomoć koje korisnici besplatno pozivaju taksi u samo nekoliko klikova”.

Koliko je upotreba novih tehnologija izmenila svakodnevicu korisnika i taksista?

“Sto odsto! Lakše je i klijentima i nama. Što je aplikacija bolja, to je više prednosti. Kada bismo mogli da prepričavamo starijim kolegama i ranijim predsednicima udruženja koji su u prošlom veku uvodili inovacije kako služba danas izgleda, ne bi mogli da veruju. U odnosu na to kako je ranije bilo, ogromna je promena to što taksi sada funkcioniše putem mobilnih telefona i aplikacija – putem malih, a opet velikih stvari”.

Kakva su vaša iskustva sa korišćenjem aplikacija i softvera? Koliko olakšavaju korisnicima pronalazak vozila, a taksistima put do odredišta?

“Mi koristimo aplikaciju Jandeks, zahvaljujući kojoj imamo više posla i manje čekamo između dve vožnje. Svakom taksisti je najgore da sedi u parkiranim kolima i nažalost mnogo puta se dešavalo da cela smena prođe u čekanju. Tokom sankcija smo sedeli i po dve noći bez vožnje! A sada nam aplikacija nudi „povratnu“ vožnju i kada idemo na neke lokacije gde smo ranije vozili uglavnom samo u jednom pravcu, kao na primer na Vidikovac, aerodrom ili u Višnjičku banju. Pričao sam i sa kolegama, i oni primećuju razliku, stimuliše nas da radimo više, što je dobro za naš džep”.

Da li možete da predvidite budućnost vaše branše, kako će izgledati za pet godina, a kako za 20?

“Ne, kao što nisam mogao da zamislim da će danas izgledati ovako! Koliko god se mi trudili, ne možemo da napredujemo bez podrške gradskih službi, koje mogu da srede taksi službu. Taksi je lice grada, jer je prvi kontakt svakog stranca upravo sa taksijem, i na aerodromu i na železničkoj stanici. Naš cilj je da svaki stranac i svaki klijent bude zadovoljan, a tome u prilogu idu i godine dobrog rada, jer smo i pored svih kriza u društvu ostali najbolji i prvi po broju prevezenih putnika”.