Koliko smo napredovali, a koliko se vratili unazad i gde smo posle borbi za LGBT ali i sva druga ljudska prava?
Najčešće navođena inicijativa za dekriminalizaciju homoseksualnosti bio je istup dramaturga i režisera Jovana Ćirilova na 10. kongresu Saveza komunista Srbije, 28. maja 1986, koji je istupio sa zahtevom da se istopolna ljubav ne progoni zakonom. Srbija je dekriminalizovala homoseksualnost u julu 1994. godine, a glasanje za ukidanje ovog zakona u Skupštini Srbije prošlo je bez ikakve pažnje javnosti. Nakon dekriminalizacije, u domaćim medijima pojavilo se tek nekoliko tekstova, televizijskih emisija i radio-priloga.
U Srbiji je 1995. godine osnovan Labris – grupa za lezbijska ljudska prava. Gordana Tadić je tada kao mlada novinarka upoznala devojke koje su bile deo te organizacije. U Zemunu je postojao jedan prostor – svojevrstan centar ženske solidarnosti. Funkcionisao je i kao prvi second hand (pod nazivom Žaba) u Beogradu i okupljao je ne samo gej žene iz Labrisa nego i hetero žene žrtve nasilja.
„Glas LGBT osoba u medijima se tada retko mogao čuti. U najbližem okruženju imala sam dva gej prijatelja koji su bili partneri, potom sam upoznala devojke iz Labrisa, što je bio povod da kročim u njihov svet i uradim veliku priču u kojoj bi javnost saznala kako zaista žive gej osobe u Beogradu. Oni su tada realno bili nevidljivi, jer su krili svoje seksualno opredeljenje. U to vreme sam bila novinarka novinske agencije, a ideja mi je bila da tekst plasiram u štampanom mediju. Veliko razumevanje i otvorenost da objave priču pokazali su urednici tadašnjeg Nedeljnog telegrafa (osnovali su ga zajedno Slavko Ćuruvija i Momčilo Đorgović)“, seća se Gordana Tadić, danas urednica magazina Kaleidoskop media, kako je nastao tekst, jedan od retkih u to vreme o homoseksualcima.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 22. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
