Krajem septembra Francusku je šokirao divljački napad nožem na jednog prolaznika ispred bivšeg sedišta satiričnog magazina „Šarli Ebdo“ u Parizu. Nakon nekoliko meseci mira, vratila se „avet nasilnog islamizma“, piše DW.
Ubrzo nakon toga, predsednik Emanuel Makron održao je govor koji je već odavno spremao – o tome kako namerava da iskoreni islamističko nasilje. Bio je to iznijansiran govor, nikakva desničarska ili islamofobna retorika. Ali s obzirom na to da je u proteklih pet godina u terorističkim napadima sa islamističkom pozadinom ubijeno 240 ljudi, Makron zna da tu borbu mora da pokrene.
Vlada pod pritiskom
Stravično ubistvo nastavnika Samuela Patija još jedan je dokaz da se u Francuskoj proširilo islamističko podzemlje i da mu je pošlo za rukom da se otrgne kontroli države. Taj fenomen koji je počeo da se širi nakon napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 2001. godine, jačanjem terorističke organizacije „Islamska država“ i autoritarnih islamističkih vlada na Bliskom istoku, Makron zove „islamistički separatizam“.
Tu spadaju Egipat, turski predsednik Erdogan koji zloupotrebljava religiju kao instrument za vršenje pritiska i očuvanja moći, i mnogi drugi. Tamo atentatori i dalje nalaze zaštitu i ideološku podršku. Svojim novim, oštrim stavom prema Erdoganovoj agresivnoj politici na istočnom Sredozemlju, predsednik Makron pokazuje shvatanje globalnog konteksta.
Ipak, on borbu pre svega mora da vodi na teritoriji Francuske. I mnogo toga što vlada sada radi je ispravno: odluka da se muslimanski propovednici školuju u Francuskoj, obavezno školovanje i za muslimansku decu, deportacija islamističkih jastrebova i oštre kontrole kulturnih i drugih udruženja, koja u svojim redovima tolerišu one koji propovedaju nasilje. Niko sada u Francuskoj ne bi trebalo da se izvlači na kartu-islamofobije, jer te organizacije su godinama bile u prilici da prestanu da tolerišu ili podržavaju nasilje u svojim redovima.
Političke mere samo jedno od sredstava
Međutim, političke mere samo su jedno od sredstava u borbi protiv nasilnog islamističkog paralelnog društva koje se razvilo u velikim francuskim gradovima i među pojedinim migrantima. Njima mogu da se ostvare kratkoročni uspesi i da se smire birači.
Svi u Francuskoj, bez obzira na političko opredeljenje, znaju da je problem mnogo dublji. Predsednik je otvoreno govorio o dva uzroka: izostalo suočavanje zemlje s kolonijalnom prošlošću, posebno sa ratom u Alžiru, kao i socijalna i ekonomska beda u predgrađima.
Francuska država je sama stvorila ta geta i takođe je odgovorna zbog „separatizma“ koji je tamo nastao. Da bi se on prevazišao, biće potrebno više generacija. I to nije moguće postići pritiskom, za to su potrebni novac, obrazovanje, stanovi i infrastruktura – listi nema kraja.
Pre 25 godina veliku pažnju je privukao film „Mržnja“ (La Haine), koji prikazuje život ljudi u predgrađima. Ove godine u bioskope je stigao njegov naslednik, film „Jadnici“ (Les Misérables). Građanska Francuska je šokirana koliko se malo stvari do danas promenilo.
Biće to veliki posao za Emanuela Makrona, koji će za nešto više od godinu dana ponovo morati na izbore. Mogao bih odmah da pokrene iskreno suočavanje s prošlošću. To može da ga košta glasova u korist desnice, ali to bi bio istorijski važan zadatak za predsednika s tako velikim istorijskim ambicijama.
Strpljenje i uverljivost
I rigidni sekularizam francuske države, sa potpunim isključivanjem religije iz javnih funkcija, dodatno zaoštrava postojeće probleme. Vlada sa jedne strane s pravom od muslimanskog stanovništva traži da se prilagodi zakonima i normama zemlje. S druge strane, ona gotovo da ne ostavlja prostora za versko izražavanje. Možda bi politička klasa u Francuskoj trebalo da se zapita da li je poštovanje sopstvenih sekularnih tradicija prava osnova i za današnje multietničko i multireligiozno društvo.
Na drugoj strani je neuspeh organizovanog islama u Francuskoj. I broj žrtava islamističkog terora poslednjih godina zabranjuje svaki dalji izgovor. U zemlji ima divnih propovednika koji se bore za toleranciju. Ali istovremeno postoji podzemlje salafističkih i drugih jastrebova koji i dalje propovedaju nasilje protiv „nevernika“. Pa već i sam pogled na profile na društvenim mrežama učesnika u ubistvu Samuela Patija, ledi krv u žilama.
Predsedniku Makronu biće potrebno strpljenje i uverljivost, odlučnost i spretnost, ukoliko želi da ostvari bilo kakav rezultat. Ali to neće biti lako, jer Francuska je taj deo društva previše dugo zanemarivala. Na kraju krajeva, za to nije dovoljan samo jedan šef države, već bi i građanska Francuska konačno trebalo da se suoči sa greškama iz prošlosti.
Tagovi
