Od Zvezde koja gubi bez stila, do tima koji pobeđuje u svom stilu. Tri sezone pobedničke „slučajnosti“: Vladan Milojević i njegov stručni štab su odavno Liga šampiona

Trener bi, poput profesora, trebalo da bude takav autoritet da ga svi posmatraju kao katedralu. Da izgleda i zastrašujuće i da mu se dive. Ne njegovom odelu, ili frizuri, već njegovom znanju. Kada gomilu lavova predvodi ovan, za njegovim zvonom kreće se slabo krdo. Kada gomilu ovaca predvodi lav, njegova će rika stado učiniti nepobedivim.

Trener Crvene zvezde Vladan Milojević ne radi ni sa lavovima ni sa ovcama, već sa živim ljudima. Sa individuama koje osećaju svaku vrstu pritiska, pa nakon njihove pobede protiv Olimpijakosa i protiv tog pritiska, Milojević nije izgledao kao katedrala. Izgledao je povređeno.

Posle tri evropske jeseni, jednog proleća i drugog kojem se navijači Zvezde nadaju, posle toliko prelomljenih teških dvomeča u svoju korist, posle pobede protiv Liverpula, strateg Crvene zvezde je morao da čeka pobedu u Ligi šampiona da bi u brk sasuo šta ima onima koji su ga očigledno povredili, time što su njegove igrače – ljudska bića – stavili pod enormni pritistak.

„Posle jedne utakmice u kojoj smo bili lošiji i to smo priznali odmah se priča da ne vredimo ništa. Priča se o tome koliko smo potrošili, a ne priča se o tome koliko smo novca doneli klubu, koliko smo zaradili. Mi igramo Ligu šampiona ljudi…“, rekao je između ostalog Milojević.

Liga šampiona je u Ljutice Bogdana 1A bila misaona imenica gotovo dve decenije. Nešto daleko, nedostižno. Zvezda se, što ju je vreme više vuklo od Barija, sve više povlačila u svoju senku. Nije pobeđivala sa stilom, ali je zato gubila bez stila – bez mentaliteta svetskog prvaka, odmah na početku ili na samom kraju.

Za Zvezdu su najvažnije utakmice one koje igra u evropskim takmičenjima, večiti derbiji, kao i finala Kupa. Takvih je utakmica od početka 20. veka do dolaska Vladana Milojevića na klupu bilo ukupno 144 (41 večiti derbi, 10 finala Kupa i 92 evropska meča).

Zvezda je izgubila 50, od čega 21 utakmicu u prvim ili poslednjim minutima meča, kada svi ostanu paralizovani, kada najviše boli – tačno onako kako se gubi pobednički mentalitet i nema mu više ni traga ni glasa.

A onda je došao sadašnji stručni štab. Vladan Milojević, koji je trenirao Zvezdine omladince, Čukarički, Omoniju i Panionios i njegov Sančo Pasa, onaj elegantno popunjeni trener koji uvek nešto objašnjava svima oko sebe (eh kad bi ga svi i čuli), Milan Kosanović, koji je sa omladincima Vojvodine osvajao titule, pomoćnik Veljka Paunovića na Novom Zelandu, „trener koji čita misli“ rekli bi neki njegovi bivši igrači.
Uz njih je tu i Vladimir Janković, tu je grupa odličnih trenera koji su Crvenoj zvezdi vratili pobednički mentalitet.

Sada klub koji je maštao o Ligi šampiona igra i ređa uspehe u nekom svom stilu i ne gubi bez stila. I upravo je struka za to najzaslužnija, šta god ko mislio o tuđim/svojim zaslugama.

Da je stručni štab Crvene zvezde na pravom, pobedničkom putu, pokazuje i drugi deo Milojevićeve izjave. On je kao dva ključna trenutka utakmice apostrofirao crveni karton i promašaj Olimpijakosa pri rezultatu 1:1, svestan da njegov tim u određenim periodima nije izgledao ubedljivo.

Međutim, upravo ga je stručni štab svojim pravovremenim odlukama učinio ubedljivim.

Polunezainteresovani Van la Para zamenjen je Boaćijem, a indisponirani Jovančić Vulićem. Ta dva igrača su prelomila utakmicu. Vulić je izjednačio i igrao vrlo pragmatično unapred, a Boaći je uspevao da potpuno prebaci težište pred kazneni prostor gostiju, delio je pravovremene pasova a na kraju je postigao i gol.

I tako su igrači i njihovi treneri uspeli da preokrenu atmosferu koja je bila prilično negativna – pričalo se o kartama uz pasulj, čips i Pepsi, pričalo se o tome ko koliko državne pomoći dobija, prethodno se pričalo o tenku, a pre toga o nečemu drugom.

Crvena zvezda jednostavno ne može bez fudbala. A čist zvezdaški fudbal, to je stručni štab Crvene zvezde – oni ljudi koji se ponekad smešno obuku, ali drže igru u malom noktu.