„Odgovorio je svima. Tukao se sam, a nije bio ni sladak“: Božo Koprivica o Danilu Kišu, „plagijatu“, borbama velikog pisca…

Ima neki mlad Crnogorac – ovako je Mirjana Miočinović predstavila Boža Koprivicu Danilu Kišu. Bilo je to posle jednog Koprivičinog teksta. Od tada kreće njihovo poznanstvo. I veliki broj epizoda iz tog druženja koji je sad prenesen ne kao kolekcija anegdota već autentično književno delo. A to autentično delo Bože Koprivice je knjiga „Vježbanka Danilo Kiš“.

To nije biografija, to je pazl u kojem se ukrštaju i užlebljuju i Džon Ford i Danilo Kiš, i kartoteke bolnica u kojima se pretražuju i otkrivaju biografski detalji, i fudbal naravno. Jer samo Božo može pišući o Kišu pisati o Partizanu i da knjiga o Danilu ima fotografiju legendarnog Milana Galića. Zato to i jeste pazl, a ne bibliografsko piskaranje.

U „Belešci o piscu“ u ovoj knjizi stoji: „30. avgust u bašti ‘Poslednje šanse’“…

Na istoj toj lokaciji iz „Beleške o piscu“ jedan pisac (Koprivica) pričao je o drugom (Kišu). Ja sam zapitkivao. Pritisnuo sam „Stop“ na diktafonu tek kada je stigla teleća čorba. Tada sam mogao da gledam u tanjir i da lakše kočim neku predigru plača izazvanu delom priče o Kišovim poslednjim danima.

^{U knjizi stoji rečenica da je Kiš na osnovu prošlosti nepogrešivo sagledavao sadašnjost. Da li je predosetio raspad Jugoslavije?}

Kiš je kao dečak video razne stvari. Iako tada, kao dečak, to nije mogao da artikuliše, kasnije su mu se jasno vraćale te slike. Bio je svedok „Hladnih dana“ u Novom Sadu kada su ubijani ljudi u raciji. Mađarski fašisti su lovili i ubijali Jevreje i Srbe i čakljom leševe gurali kroz rupu u zaleđeni Dunav. Ali Dunav nije mogao sve da primi. Njegov otac Eduard Kiš stajao je u tom redu za smrt. I preživeo je taj red, ali intuicija je govorila da će završiti u Aušvicu.

I iz tog svog metafizičkog straha Kiš je mogao da vidi razne stvari. Zato je 1973. u razgovoru sa Borom Krivokapićem video, tačnije otkrio, da će ovde početi da rade revolver i nož kao što je i bilo. Kiš je to video još u vreme liberala i maspoka kada je objavio esej o nacionalizmu (razgovor sa Borom Krivokapićem, „Doba sumnje“).

Tu stoji i ovo: „Nacionalizam je pre svega paranoja.“ A Kiš je video kao sedmogodišnji dečak kako izgleda kad proključa ta paranoja. Kiš vuče taj strah i čitavo vreme on je u borbi da pobedi strah od ponornica krvi.

^{O Kišovom prostoru u srcu}

To se videlo po njegovim oduševljenjima. Sećam se čuvene mađarske predstave „Mara Sad“ koja je gostovala na Bitefu. Danilo je bio oduševljen predstavom. I posle kraja imao je svoju „predstavu“ posvećenu mađarskoj predstavi koju smo odgledali. Imao je prostor u srcu. Po tome se meri da li je čovek dobar ili nije. Svi smo sujetni, ali ako nemaš prostor u srcu da se oduševiš drugim, onda ništa od tebe. Mislim da je i pored svih druženja bio na neki način usamljenik. Nije on imao mnogo dobrih sagovornika.

^{Košarka će se igrati i posle Džabara}

U doba upoznavanja ja sam imao 25 godina i nekoliko tekstova u časopisima, a on je već napisao velika dela. Mi smo se prepoznali. Ja sam napisao tekst o „Grobnici za Borisa Davidoviča“ i Mira Miočinović mu je rekla: „Ima neki mlad Crnogorac.“ I on me je pohvalio. Kasnije je rekao da je mnogo ozbiljnije to što radim nego što ja to mislim. On je kao skalpelom nalazio grešku. Nisam ni kod koga video toliku posvećenost. Kod njega nije bilo kalkulisanja. Imao je naklonost profesora Vojislava Ðurića koji je sačekivao generacije studenata rečenicom: „Ovu grupu je kao prvi i najbolji završio Danilo Kiš, a vi… Što ste došli?“ Onda sam ja rekao: „Profesore, košarka će da se igra i posle Džabara.“ A profesor Ðurić je prepoznao Kišovu posvećenost.

Može Beograd naknadnom pameću da se svede na politiku, na greške, ali njemu je Beograd luka zbog ljubavi koju je pronašao, zbog školovanja, stvari koje je napisao, zbog Šejke i drugih drugova

Kiš je voleo dokolicu. On je za sebe govorio da je lenj. Ali samo da je ostao njegov prevodilački opus – pa to je već čudesno. Imao je strašnu porodičnu nesreću. Prvo otac. Pa se majka strašno razbolela kada su došli na Cetinje. Kišova majka koja se toliko molila za njih i napregla se toliko da ih zaštiti. Imala je brigu o mužu, a kasnije o deci. Napregla se, razbolela se i umrla na stravičan način. Mislim da je tada Kiš raskrstio sa Svevišnjim. On je po prirodi bio agnostik.

^{O Danilovoj sahrani po pravoslavnom obredu}

Ali ta priča da li se vratio pravoslavlju je jednostavna stvar. Bilo je i pitanja zašto se sahranio u Beogradu. Ali i tu je sve jasno. On je napisao tekst „Izlet u Pariz“ gde kaže: „Osećam da sam pronašao luku.“

Može Beograd naknadnom pameću da se svede na politiku, na greške, ali njemu je Beograd luka zbog ljubavi koju je pronašao, zbog školovanja, stvari koje je napisao, zbog Šejke i drugih drugova.

S druge strane, majka ga je prekrstila u Novom Sadu u pravoslavlje da bi ga spasla žute trake. I on je tražio da bude sahranjen po pravoslavnom običaju. To je vraćanje duga. Nije on znao da će govoriti Amfilohije i da će nacionalisti kao Brana Crnčević reći: „Evo Daniluška se vratio.“ To su zloupotrebe. Meni je zauvek ostala u glavi slika tog mladog sveta koji nije odlazio posle spuštanja tela u raku. I taj dan sahrane izgledao je sam po sebi kao iz njegovih „Ranih jada“. Osunčani oktobarski dan. To me je podsetilo na sahranu Miloša Crnjanskog. Kod njega je padao sneg kao u „Seobama“. Njegova gospođa Vida je sedela u crnini. Tako da veliki pisci zasluže takve sahrane koje kao da su prenete iz njihove literature.

^{O poštenju i Ajaksu za pisaćom mašinom}

Kiš je imao elementarno poštenje. Posle one glupave afere izazvane sujetom pisaca, on je mogao da izigrava ulogu disidenta. Ali on to nikada nije želeo. To me je podsećalo na „crni talas“ u filmu. Oni su kritikovali stvarnost, revoluciju, ali da bi se dobila druga slika. Nije to bila njihova politička promocija. Tako je i u Kišovom slučaju.

Ta njihova generacija: Danilo Kiš, Filip David, Bora Pekić, Mirko Kovač, oni su čitali jedan drugome. Tu je vrlo malo, možda čak nimalo, bilo sujete. Ta generacija, njih četvorica, rodila se kao Ajaks.

^{Na vest o smrti Mire T.}

Imao je Kiš velika interesovanja za predstave u zlatno doba Bitefa. Mira Trailović ga je posebno volela. I nikada neću zaboraviti naše poslednje viđanje. Kiš me je kritikovao u vezi s mojim socijalnim ponašanjem. Ali gospodski me je kritikovao. I onda odjednom kaže da upalimo televizor i odgledamo vesti. A pred kraj TV Dnevnika vest da je umrla Mira Trailović. I on je đipio telom, napravio trzaj kao kad je u pitanju volej, i opsovao: „U pičku materinu.“ Oni su otputovali u Dubrovnik, ja kupujem Politiku i u subotu izađe Kišova pesma „Na vest o smrti gospođe M.T.“ koja počinje:

„Kakav dobro obavljen posao, Smrti,

kakav uspeh,

srušiti takvu tvrđavu!“

a završava se:

„Kakav je to bio posao, Smrti,

kakva demonstracija sile.

Kao da ti ne bismo

verovali na reč.“

A nije hteo da kaže: „Kao da ti ja ne bih verovao na reč.“ A pesmu je napisao u trenutku kada je i sam bio teško bolestan.

^{Nobel, Orfej, Odlazak}

Poslednjih dana on se nije javljao na telefon u svom domu u Parizu. Okrenem broj, javi se Paskal i da mi ga.

Pitam ga: „Šta radiš?“ On mi odgovori: „Odlazim.“

Mene uhvati šizofrenija montenegrina. „Ti si pobedio logore, smrt, ludilo… svašta si pobedio.“ I posle dva dana od tog razgovora zove me Mirko Kovač i kaže da je umro Danilo. Od tada me je stid te moje nervoze da ga ubedim, kao da ja znam bolje od njega da li on odlazi.

Sećam se i poslednjeg susreta. Terasa hotela „Argentina“ u Dubrovniku, leto, jul 1987. Već je bio jako bolestan i doneo sam njemu i Paskal mladog kozjeg sira iz Reževića. Još spavaju gosti noćobdije. Kiš sedi sam. Nešto se bio naljutio na mene. Bila je neka gospođa, zajednička prijateljica, koja je vodila na TV Beograd emisiju „Izlog knjiga“ i pohvalila je jednu knjigu i rekla da ju je i Kiš pohvalio. Ja sam rekao da gospođa izgleda u „Koko Šanel“ kostimu kao da nosi šlafrok. Rekao sam i da Kiš nije mogao da pohvali knjigu jer je u Argentini, pa sam dao broj telefona hotela „Argentina“ ali dodao sam nekoliko cifara da izgleda kao da je hotel u Južnoj Americi. Ona se naljutila. Pitao sam Kiša da li je on ljut na mene, rekao je da nije.

Onda sam ga upitao: „Kada dobiješ Nobelovu nagradu, koliki će biti moj novčani iznos u procentima? Evo 30%.“

Kiš ćuti.

Ja nastavljam: „Mora da se pitaš šta bih s tolikim novcem. Prvo bih posetio dolinu spomenika Džona Forda i grad Tumbston. Upoznao bih Doka Holideja. Otkupio bih scenario za film ‘Bašta, pepeo’ i u tom filmu igrao bih ovu tvoju baba-tetku što je posekla glavu Turčinu. Na Cetinju bih napravio kafanu od snega.“

Kiš ćuti.

Ja nastavljam da brbljam: „Dobro, evo 20%, ali ispod 15% ne idem. A mogli bismo taj moj deo popiti u onom bistrou kod Dubrovačke pijace. Loza, pršut, ostrige, vino.“

Kiš ćuti.

Nabrajam mesta koja bih voleo da vidim.

Kiš ćuti.

Brbljam, brbljam, brbljam. I odjednom Kiš progovori.

„Ima jedan uslov. Nobelovac mora da bude živ.“

„Šta pričaš?“, i nastavljam da brbljam. I tako do ručka. Kiš je uveo naviku da prilegne posle ručka. Odlazimo u njihovu sobu. Svako se sklupčao na svojoj strani kreveta. Bili smo okrenuti leđima jedan drugom. I plakali smo, plakali, plakali.

A negde u daljini, Breda Kalef pevala je Orfeja u opera Kristofa Vilibalda Gluka. Čulo se iz daljine. Shvatio sam da to nije slučajno. Kiš je čitav život bio Orfej.

^{Čas anatomije}

Trpeo je udarce, ali znao je da uzvrati napisavši „Čas anatomije“, što je najbolja knjiga polemika. Bio je čovek od strasti. Nije radio ništa napola. Postoji pitanje da li su njegove priče o logorima večne. Da li vreme zla prolazi? Pa evo i sad imamo uspon fašizma. On ima to u „Ranim jadima“. On je osećao zlo na svojoj koži. On je proživeo sudbinu Borisa Davidoviča. Taj strah od kucanja na vrata mađarskih fašista kad dolaze po njegovog oca.

I zato on ima u TV drami „Drveni sanduk Tomasa Vulfa“ deo kada bivši logoraš priča: „Ja sam u logoru disao punim plućima da bih udisao prah njihov.“

I pluća tog preživelog logoraša su bila grobnica. Udisao je leševe. Jedini način da ovaj junak sačuva uspomenu na svoje najdraže jeste da na njegovoj urni uz njegovo ime stoje još tri imena, čije je duše udahnuo kroz crni dim koji je dolazio iz logorskog krematorijuma.

^{Kad je Kiš raskrstio sa fudbalom}

To je čuveno finale SP u fudbalu iz 1954. Igrale su Mađarska i Nemačka. Meni je prvi skup reči koji sam znao napamet taj mađarski fudbalski tim. Nisam znao ni pesmice ni ništa. Možda nije bilo u istoriji takvog tima kao što je tadašnja Mađarska. Dobili su Engleze na Vembliju 6:3. U Budimpešti je bilo 7:1.

A u kvalifikacijama za to Svetsko prvenstvo dobili su Nemačku sa 8:3. Onda se Puškaš povredio na tom prvenstvu, ali je tražio da igra finale. Nije bio spreman. Poveli su sa 2:0. I onda poraz i Kiš je prestao da prati fudbal.

^{Brodski i Kundera}

Nikada nije u društvu davio o književnosti. Više je voleo da peva. Boljeg prijatelja od Kiša ne možeš da imaš. Ali je to bilo sve diskretno.

Za mnoge su dva najbitnija pisca modernog doba Brodski i Kundera. A njih obojica su birali Kiša kao najboljeg.

Brodski kaže: „Žao mi je što nisam napisao ‘Grobnicu za Borisa Davidoviča’. Svi smo čitali Babelja, Borhesa i Šulca, ali Danilo Kiš je napisao knjigu ‘Bašta, pepeo’, a ne mi.“

Kundera kaže: „Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih Danilo Kiš je bio možda najveći.“

Pitao sam ga: „Kada dobiješ Nobelovu nagradu, koliki će biti moj novčani iznos u procentima? Evo 30%.“ Kiš ćuti. Nabrajam mesta koja bih voleo da vidim. Kiš ćuti. Brbljam, brbljam, brbljam. I odjednom Kiš progovori. „Ima jedan uslov. Nobelovac mora da bude živ…“

Privlačio je pažnju. Imao je otmenost. Pitali su ga za Bulatovića, koji je odličan pisac, a bio je u toj kampanji protiv Kiša.

„Kakav je Bulatović pisac?“ Danilo odgovori: „Napisao je tri-četiri izvrsne knjige“, a afera je bila u jeku. I napadi na njega i od Bulatovića. To je ta njegova otmenost.

Sa jednim turskim piscem je na jednom sajmu knjiga pričao satima. Turčin ne zna francuski, a Kiš ne zna turski.

Pričali su ovako: jedan od njih kaže „Flober“, drugi kaže „Yes“, onda spomenu drugog pisca posle Flobera, a ovaj kaže „Jok“. I čitavu noć su proveli tako. Sa „Yes“ i „Jok“.

Bio je iznad nacija, pripadnosti, bio je čovek horizonta, radoznalosti. Znao je da uzvrati. Brzo je napisao „Čas anatomije“ gde je odgovorio svima. Tukao se sam, a nije bio ni sladak.