Književnik i profesor Filip David preminuo je danas posle duge i teške bolesti, u 85. godini života.
Objavljujemo njegov intervju koji je dao našem Branku Rosiću pre tri godine.
INTERVJU SA FILIPOM DAVIDOM OBJAVLJEN JE U DVA NASTAVKA NEDELJNIKA – 17. I 24. MARTA 2022.
Filip David je pisac, bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kao pisac dobio je najznačajnije nagrade, kao dramaturg, scenarista ili saradnik na scenarijima učestvovao je u stvaranju remek-dela jugoslovenske i srpske kinematografije: „Bure baruta“, „Okupacija u 26 slika“, „Ko to tamo peva“…
Družio se i pripadao toj čuvenoj četvorki pisaca: Danilo Kiš – Mirko Kovač – Borislav Pekić – Filip David.
Ali pored svih tih književnih isečaka njegove biografije, Davida je karakterisala jedna borba protiv zla, protiv ratova, nacionalizma. Neprekidni angažman u koji je naravno uključen podatak da je bio jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije i koje je žestoko skrenulo pažnju na opasnost nacionalizma i nadolazeće zlo koje će pratiti krvavi raspad Jugoslavije. Bio je osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, Foruma pisaca i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu.
Taj stalni društveni angažman protiv zla pratio je njegovu celokupnu karijeru. I ovaj intervju smo radili dok su stizale vesti o novom ratu, o tenkovima, zbegovima, izbeglicama… Zato je i u ovom intervjuu izneo lično iskustvo sa užasom Drugog svetskog rata u kojem je stradala njegova porodica a on sam se našao u borbi za život u najranijim godinama.
Radoznao je, u toku je, prati dešavanja u filmu i televizijskim serijama. Često pita: „Šta ste nedavno dobro gledali?“
Filip David je skroman čovek, plaši se bilo kakvog odjeka samohvalisanja. Čak i kad mu kažem da sam čuo da je tako dobro igrao fudbal da se i njegova sadašnja žena zaljubila zbog te veštine, on kroz smeh kaže da su to preuveličavanja. Filip David voli fudbal i gleda ga redovno. I dok smo radili deo ovog intervjua, iznervirao se i isključio televizor kada je bilo jasno da će Partizan izgubiti od Fejenorda.
Koliko vam je značilo kada vas je kao mladog pohvalio Ivo Andrić?
Veoma mnogo. Tek sam objavo nekoliko priča, a on ih je zapazio i u jednom razgovoru me je izdvojio kao mladoga pisca koji obećava. Žao mi je što nisam imao prilike da Andrića koga sam poštovao i veoma cenio i lično upoznam.
Kako je izgledao stvaralački rad Borislava Pekića? Gledali ste to u Londonu iz neposredne blizine?
Pekić je imao velike planove ali se žalio da u Beogradu nema prave uslove za pisanje, neophodan mir i koncentraciju. Odlučio je da se sa porodicom preseli u London. Tako je i učinio. Bio sam čest gost u njegovoj londonskoj kući. Pekićevi nisu dopuštali da boravim u nekom od londonskih hotela. U London sam dolazio kao urednik Dramskog programa Televizije da bih otkupio najzanimljivije engleske televizijske drame za prikazivanje u našoj zemlji. Pekić me je sačekivao sa spiskom drama koje je gledao na programu engleske televizije i koje preporučuje. Donosio sam novosti iz Beograda, šta se događa u glavnom gradu, priče o novim knjigama i našim zajedničkim prijateljima.
Baštovanstvo je Pekiću, u tim ranim godinama njegovog boravka u Engleskoj, uz pisanje, postalo strast. U vreme kada sam dolazio, u drugoj polovini aprila, uveliko se bavio presađivanjem biljaka iz manjih posuda u veće, a zatim ih iz staklenika rasađivao u pojedine delove prostranog vrta. U to vreme uveliko je završavao pripreme za pisanje svoga obimnog maestralnog dela „Zlatno runo“. Sa kasetofonom oko vrata, presađivao je iz staklenika u baštu tek stasale biljčice i diktirao ono što će uskoro postati sastavni delovi romana „Zlatno runo“. Na njegovom radnom stolu bile su poređane kasete, pored kaseta zapisi i beleške a na zidovima su visile velike mape genealoškog stabla Njegovanovih. Bio sam svedok i pisanja romana „Besnilo“. Poznati izdavač iz Sjedinjenih Američkih Država naručio je roman „Besnilo“ za svoju ediciju bestselera. To je trebalo, po dogovoru, da bude džepna knjiga, u trendu tada mnogo čitanih romana o velikim katastrofama. Pripremajući se za posao iščitao je sve što je valjalo u tome žanru. Pronašao je i zanimljiv siže – epidemija besnila na londonskom aerodromu Hitrou.
Pekić je spadao u red onih pisaca, malobrojnih, koji su se ozbiljno pripremali za pisanje romana, priča, drama, eseja. Proveravao je svaki detalj, sve je moralo da bude autentično. Više puta je obilazio poznati londonski aerodrom pažljivo i precizno beležeći raspored aerodromskih prostorija. Problem je nastao kada je američki izdavač koji je „naručio“ roman tražio od Pekića da ga skrati na polovinu što on, naravno, nije prihvatio, pa je taj poznati izdavač odustao od objavljivanja. Vreme je pokazalo, kao i brojni čitaoci, da je Pekić bio u pravu. Roman su posebno prihvatili mlađi čitaoci, doživeo je više izdanja i prevoda i veoma je čitan. Delili smo i „slabost“ – ljubav prema naučnoj fantastici i makabričnoj literaturi. Ostaje u mome sećanju kao jedan od najdivnijih ljudi koje sam u životu upoznao. Mudar, taktičan, tolerantan, izuzetno vredan, posvećen porodici i pisanju, sa bogatim književnim opusom. Sada mi se čini da je u jednome životu imao više života. Pa ipak nije stigao da ostvari, kako je zamišljao, svoja glavna dela. Sve ono što je pisao trebalo je da predstavlja samo pripremu za veliki višetomni roman o pojavi hrišćanstva u Vizantiji i teatrologiju o ideološkim sukobima iz bliske prošlosti.
Dugo ste bili urednik Dramskog programa Radio-televizije Beograd. Šta predstavlja ono najznačajnije što niste zaboravili u toliko godina?
U redakciju Dramskog programa Televizije Beograd došao sam dok je televizijski program bio još u eksperimentalnoj fazi, dok se činilo da izrasta novi medij koji će predstavljati nove mogućnosti izražavanja, novi doprinos globalnoj kulturi, medij fantastičnih mogućnosti. Učestvovao sam sa velikim entuzijazmom u stvaranju dramskog programa, sarađujući sa mnogim piscima mlađe i srednje generacije. Stariji pisci su bili skeptičniji prema novom mediju. Nažalost, kako je vreme prolazilo, kako su politika i političari počeli da shvataju njegovu moć na široke narodne mase, medij je postao zloupotrebljen, postao je kontrolisan od političkih elita, profitera različitih vrsta. Danas je televizija u velikoj meri sinonim za propagandni medij koji širi prostakluk i nekulturu preko raznih „rijalitija“, uz obilje kiča i podilaženja najprizemnijem neukusu. Kao svetli trenuci ostaju neka značajna ostvarenja na koja sam kao urednik ponosan, da spomenem nekoliko: „Paviljon broj 6“, drama po poznatoj priči Čehova koju je režirao kao gost rumunski reditelj Lučijan Pintilije. Pintilije, veliki rumunski i evropski pozorišni reditelj, nije mogao iz političkih razloga da radi u svojoj domovini, a mi smo ga primili sa poštovanjem i zahvalnošću. Boro Drašković je režirao „Kuhinju“ Arnolda Veskera. Vesker je posle gledanja izjavio da je to najbolja realizacija ove poznate drame. Pamtim TV drame Gorana Paskaljevića, Šijana, Kadijevića. Bojana Andrić je prikupila i objavila spisak svih proizvedenih i emitovanih drama od kojih su mnoge vredne pažnje i poštovanja. Tragično je da mnoge od tih drama nisu sačuvane, nebrigom ili sticajem raznih nesretnih okolnosti.
Vi ste učestvovali i u radu, kao scenarista ili dramaturg u nekim od bitnih filmova jugoslovenske i srpske kinematografije?
Imao sam sreću i zadovoljstvo da sarađujem sa sjajnim rediteljima kao što su Slobodan Šijan, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Lučijan Pintilije. Filmovi ovih reditelja ostaju u samom vrhu eksjugoslovenske i evropske kinematografije. „Bure baruta“, „Kad svane dan“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Ko to tamo peva“, „Paviljon 6“. Kroz saradnju sa ovim izuzetnim rediteljima, sazrevao sam i kao dramaturg i kao scenarista. Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa darovitim scenaristima Mirkom Kovačem, Duškom Kovačevićem, Dejanom Dukovskim. Ta saradnja mnogo mi je značila na ličnom i profesionalnom planu. Kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti prenosio sam ta iskustva iz prakse svojim studentima.
Bili ste jedan od osnivača Nezavisnih pisaca. Imena nekih pisaca iz tog udruženja našla su se na policijskim poternicama.
Tokom devedesetih godina, u vreme Miloševićeve vlasti, pravljeni su tajni spiskovi za likvidaciju nepodobnih ličnosti, ne samo političara nego i pisaca. Još uvek nisu obelodanjena, nisu otkrivena imena nalogodavaca, imena autora tih kriminalnih spiskova. Ali se znaju neki detalji. Na primer, pored imena Mirka Kovača pisalo je „Ubiti i uzeti stan“. Mirko je opomenut od nekih ljudi njemu naklonjenih da hitno napusti Beograd. Više puta sam glasno i jasno zahtevao da se istraži sve u vezi s tim pretnjama. Postoje oni koji su imali uvid u te sulude spiskove, ali nikada nije bilo ni želje ni volje da se sprovede ozbiljna istraga.
Mirko Kovač je tajno napustio Srbiju. Pre toga mu je na onom događaju u Domu omladine razbijena glava foto-aparatom koji je bačen iz publike. Čak ni vi niste znali da će otići iz zemlje, ali ipak ste ispratili Kovača i njegovu ženu na autobus?
Da, Mirko Kovač je bio žestoki protivnik narastajućeg populizma koji je zahvatio Srbiju dolaskom Miloševića na vlast. Na tom skupu u Domu omladine je povređen, a dobijao je i pretnje, provaljivano mu je u stan. Vest da odlaze iz Beograda, Mirko mi je saopštio dan ranije. Autobus za Rovinj (putovao je tada preko Mađarske) polazio je sa Slavije. Bio sam jedini koji je došao da ih isprati. Vreme je bilo sumorno, sećam se da je padao neki ne toliko veliki sneg. Oči su mi bile pune suza. Mirko Kovač i njegova supruga Boba, sa samo nekoliko kofera zauvek su napustili Beograd. Nije njima bilo lako jer odlazili su u neizvesnu budućnost, baš kao što je bila i neizvesna budućnost nas koji smo ostali ovde.
I vi ste imali teške trenutke, tačnije napade na vas tokom devedesetih godina?
Imao ih je svako ko je pisao ili govorio protiv režima. Poznati desničar Dragoš Kalajić dičio se svojim veličanjem Musolinijevog fašizma, a postavljen je zaslugom Mire Marković za dopisnika iz Rima, objavio je u vreme bombardovanja Srbije u „Politici“ tekst na čitavoj strani sa monstruoznim optužbama poimence kako Vojin Dimitrijević, Biljana Srbljanović i moja malenkost navodimo pametne bombe, da smo „lokatori“ koji obeležavaju i ciljeve za „pametne bombe“. Ta užasna i brutalna laž kao osveta za naše kritike Miloševićevog režima objavljena je na čitavoj strani poznatog beogradskog lista. Tada sam se upitao imam li ja pravo da svojim političkim i javnim delovanjem ugrožavam sigurnost svoje porodice, jer su Kalajićeve laži predstavljale pretnju i poziv na linč u jednoj inače užarenoj i turbulentnoj situaciji. Bili smo izloženi mnogim uznemiravanjima i pretnjama ali u tim teškim i opasnim trenucima dobio sam podršku svoje porodice. Uzgred, „Politika“ se nikada nije izvinila zbog objavljivanja tog sramnog odvratnog Kalajićevog novinarskog pamfleta.
Neki smatraju da je uvertira raspada Jugoslavije bio sukob pisaca.
Iz Udruženja pisaca Srbije istupio sam još davnih sedamdesetih kao mlad pisac sa jednom grupom istomišljenika nezadovoljnih radom udruženja koje je kopiralo anahroni model sovjetskog i ostalih istočnoevropskih udruženja. Bilo je i ostalo mnogo manje esnafsko udruženje, a mnogo više parapolitičko, uz skute vlasti, uvek u skladu sa glavnim trendom dnevne politike. Neki od „nezadovoljnika“ kasnije su se vratili u Udruženje, ja nisam. Ali sam učestvovao u osnivanju dvaju drugačijih udruženja – Nezavisnih pisaca i Foruma pisaca. U vreme raspada Jugoslavije, devedesetih godina mnogi pisci su se uključili u ratnu propagandu, umesto smirivanja strasti, raspirivali su etničku mržnju. Poznati nemački pisac Hans Magnus Encensberger, u poseti Beogradskom krugu, pitao me je šta se dogodilo sa nekim njegovim beogradskim prijateljima koje je poznavao kao razumne i trezvene ljude a sada ih više ne prepoznaje, postali su isključivi i fanatizovani. To više nisu bili oni isti koje je poznavao, postali su paranoični i netolerantni. A sve to pod maskom tobožnjeg patriotizma i nekakvog naopakog rodoljublja, koje je donelo nesreću sopstvenom narodu, ali i narodima u okruženju.
Kako su vama delovale godine pred raspad Jugoslavije? Kako vam je izgledalo kada je deo intelektualaca podržao Slobodana Miloševića? Da li ste se iznenadili?
Nije me iznenadilo. Politička, medijska i svaka druga propaganda utirala je put netoleranciji i nasilju. Vaspitan sam tako da osećam prirodan otpor i oprez prema toj vrsti probuđenih emocija. Emocije podignute na nivo državne politike su opasno i destruktivno stanje. Emocijama se lako manipuliše i činjenice su nemoćne u sudaru sa emocijama. Kada prevladaju emocije, tu prestaje svaka razumna politika, mogućnost bilo kakvog dogovora. Erih From je pisao kako je etičko uvek iznad etničkog. Uostalom, vidimo šta se događalo devedesetih godina i kuda nas je to dovelo.
Govorili smo o vašim godinama boravka na Televiziji Beograd (danas RTS). Imali ste odlične godine tamo kao urednik Dramskog programa ali ste devedesetih otpušteni, i to iz političkih razloga?
Tog januarskog dana 1993. dolazio sam kao i obično na posao i saznao da mi je zabranjen ulazak u zgradu Televizije. Na ulazu su stajali naoružani policajci koji su naredili da se udaljim. Ista sudbina zadesila je i desetak novinara, urednika i inženjera članova Izvršnog odbora našeg novoosnovanog Nezavisnog sindikata, prvog nezavisnog sindikata u Srbiji. Naš greh sastojao se u tome što smo zahtevali poštovanje profesionalnog kodeksa koji je zabranjivao ratnu propagandu, širenje rasne, nacionalne mržnje, uskraćivanje istinitih informacija, sve ono što se činilo u vremenima koja su nastupila. Uklonjeni smo po ličnom naređenju novog direktora Milorada Vučelića. U televiziji sam proveo blizu trideset godina i bio jedan od osnivača Dramskog programa. Nisam mogao da uđem u zgradu i pokupim svoje lične stvari. Bio je to akt čistog nasilja, nezakonit i bezobziran. Uskoro se na udaru našlo i više stotina članova našeg sindikata, što je postala javna sramota režima koji je provodio ove „čistke“. Nije bez razloga državna televizija prozvana „TV Bastilja“ i postala pojam i sinonim medijskih manipulacija i bezakonja.
Da li ste vi verovali da će se u Jugoslaviji desiti onakav rat i krvoproliće?
Iako sam ukazivao na takvu mogućnost, zaista nisam verovao da će se tako nešto i dogoditi. Verovao sam da će porodične, susedske, ekonomske i sve ostale veze, logika do tada ostvarenog zajedničkog života, postati brana svim ekstremistima i ekstremnim situacijama. Ali takozvano „događanje naroda“, medijska propaganda, revanšizam, buđenje opasnih nacionalističkih strasti, nedorasli i nesposobni političari stvorili su uslove za jednu vrstu opšteg ludila koje se pretvorilo u ratno. Stvorila se takva situacija koja je tačno opisana više ponavljanim aforizmom – „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan“. Očevidno dođu vremena kada se ludilo širi kao zaraza, poput požara, postajući neka vrsta pandemije, obuhvatajući i pojedince i čitave narode.
Govorili ste o „nemoći očiglednog“. Šta pod tim podrazumevate?
Da, to je naslov jednog eseja Mirjane Miočinović, „Nemoć očiglednog“, koji po mome uverenju objašnjava suštinu vremena i sredine u kojoj živimo. Kada nastupe „mračna vremena“, sve postaje svoja suprotnost. Laž se promoviše kao istina, isključivost težnja za novim tumačenjem istorije. Ratna propaganda kao borba za istinu. Pojmovi gube značenja, u raspadu osnovnih etičkih normi. Neprekidno nas prati ta „nemoć očiglednog“, nemoć da se dokaže da je crno crno, a belo belo, da se dokaže ono što je očigledno, a prihvata se ono što je propaganda, demagogija, izvrtanje istine. Ne veruje se sopstvenim očima nego onome što se kao istina prikazuje na kontrolisanim i manipulisanim medijima. Nemoć očiglednog je tragična posledica „zarobljene države“.
A nekadašnji jugoslovenski kulturni model?
Kulturni model bivše Jugoslavije izrastao je pod odlučujućim uticajem ideologije, komunističkog društvenog sistema, u Jugoslaviji svakako izražen blažom represijom nego u ostalim istočnoevropskim zemljama i Sovjetskom Savezu, ali je u svojim temeljnim uverenjima zasnovan na približno sličnom obrascu, odnosno „kulturnom modelu“ kakav je bio vladajući u istočnom komunističkom bloku. Dominantni stereotipi toga modela bili su: zasnivanje javnog života na neprekidnoj opasnosti od „unutrašnjeg neprijatelja“, stalna borba protiv takvog (klasnog, ideološkog) neprijatelja, na postojanju „svetske zavere“, na neraskidivoj vezi između masa i harizmatičnog vođe kao božanskog oličenja naroda, države i partije.
Šta se promenilo raspadom Jugoslavije?
Prethodni „kulturni model“ izražavao je duh internacionalizma, zasnovan na delima marksizma-lenjinizma, sa konačnim ciljem – stvaranjem komunističkog društva. Novi „kulturni model“ sa istovetnom matricom stereotipa i predrasuda: unutrašnji neprijatelj, svetska zavera, veza masa i harizmatičnog vođe, na staroj matrici gradi novu: internacionalizam se zamenjuje nacionalizmom, veličanje sretne budućnosti ustupa mesto slavljenju herojske prošlosti, religiozna podatnost komunizmu – prihvatanjem religije (pravoslavlja) kao nove ideologije. Napuštanje onog prvog modela zarad prihvatanja ovog drugog nije se dogodilo odjednom, preko noći. Izvesno vreme ti modeli su se prožimali, što je stvaralo sliku opšte konfuzije: na masovnim mitinzima nošene su naporedo jugoslovenske zastave sa petokrakom i srpske sa simbolom četiri ocila, slike oca srpske pismenosti Vuka Karadžića, vođe Prvog srpskog ustanka iz 1812. Karađorđa, naporedo sa slikama četničkog nacionalističkog komandanta iz Drugog svetskog rata Draže Mihailovića i novoga predsednika Slobodana Miloševića. Ponegde je, istina sve ređe i ređe, promicala i poneka slika poslednjeg predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita.
Koju vrstu „istine“ su zapravo donosili stereotipi koji su postali deo javnog mišljenja a koji su plasirani svakodnevno putem medija, državne televizije i štampe pod državnom kontrolom?
Stereotip o postojanju međunarodne zavere trebalo je da objasni sve veću međunarodnu izolaciju novog srpskog rukovodstva koja je zapravo nastala zbog pokušaja da se narastajući etnički problemi u Jugoslaviji reše silom. Jugoslovenska narodna armija, jedina i glavna oružana sila, bila je pod potpunom partijskom i ideološkom kontrolom. Njena transformacija od ideološke, komunističke do srpske, nacionalne armije obavljena je u vrlo kratkom roku. Iz ovoga stereotipa proizašli su drugi, takođe važni: svako ko je protiv ovoga režima, opozicioni političari, intelektualna opozicija, nezavisni mediji i novinari su unutrašnji neprijatelji, obeleženi su kao „peta kolona“, izdajnici.
Nalazimo se u jednom haotičnom periodu istorije. Velike finansijske krize, pandemija, sukob u Ukrajini… Da li ste pesimista ili optimista?
Ako sudimo po velikim krizama koje potresaju svet, reklo bi se da smo blizu Apokalipse. Nismo mnogo naučili iz prošlosti. Ponovo rastu tenzije koje jako podsećaju na ono što je bila dominantna teorija Hitlerove Nemačke, a to je geopolitika. To je nauka čiji je zastupnik bio Karl Haushofer, kome je nakon Drugog svetskog rata trebalo da bude suđeno upravo zbog geopolitike – teorije rase, krvi i tla – ali se on ubio i nije dočekao suđenje. Ono što se događa oko Ukrajine neodoljivo podseća na 1939. i upad Nemačke u Poljsku. Moćne države obuzete su obnavljanjem svojih imperijalnih carstava, podelom interesnih sfera, osvajanjem novih ratnih tehnologija koje mogu u trenu zbrisati čovečanstvo. Pa ipak, uprkos svemu, svet je opstao, uprkos svim katastrofama, prirodnim ili izazvanim od ljudske ruke, po cenu sve većih žrtava i stradanja. Izazovi su veliki sa mogućim teško zamislivim posledicama.
Vi ste se toliko decenija borili za neki pravedan svet i principe, da li ste razočarani?
Ne mogu govoriti o razočaranju jer sam smisao tražio i nalazio u nepristajanju na nepravdu i nasilje. Od svojih životnih načela i principa nisam odustajao. Shvatio sam da su nečoveštvo, kao i ljudska glupost, neiscrpni. Ponavljaju se u bezbroj varijanti. Zlo u službi višeg cilja. Iako maskirano nekim višim ciljem, zlo ne menja svoju suštinu. Kao da je zlo manje zlo, ili prestaje biti zlo ako se čini u ime naroda, u ime partije ili u ime vere. Ne samo da nije manje, nego je veće jer postaje obuhvatnije, temeljitije, potpunije. Postaje zlo fanatika koji nemaju ni prema kome milosti, a najmanje prema tek rođenom detetu u kolevci. Ne, ne prihvatam razočaranje kao opravdanje za nečinjenje. Nedopustivo je stajati i gledati kako se čine zlo i nepravda i miriti se sa tim. Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: „Na svetu je mnogo pokvarenih svinja, čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“
Može li se zlo pobediti?
Tema zla dominantno je prisutna u mojim romanima i pripovetkama. Mislim da je to jedna od glavnih tema naše epohe uopšte. Kad pogledam i sopstveni život – rođen sam 1940, uoči Drugog svetskog rata – i šta se sve događalo do dana današnjeg, vidim da je to borba da se zlo, u ljudima ili oko ljudi, prevlada. Svi nosimo neko nejasno osećanje krivice što smo nemoćni pred gotovo metafizičkim užasima zla. Zlo svemu oduzima smisao i zato sadrži nešto iracionalno, metafizičko. Sada, kada sam ušao u pozne godine, kada se sabira i oduzima, kada sagledavam svoj život, svoju profesiju, sve ono što sam činio, pokušavao i želeo da činim jeste pokušaj suprotstavljanja zlu, i onda kada se čini da je moćno i nesavladivo.
Tagovi
