Sreda, 21. avgust. Ponovo dan koji mi unosi samo tugu u srce. Danas su dve sahrane bliskih ljudi koji će nedostajati u našim životima. To nije sve, ovih dana će biti još toga. Svet umetnosti koji je uspostavila moja generacija polako se kruni i nestaje u oblaku društveno ekonomskih pa i kulturnih promena koje zauvek menjaju i same postulate suštinskog značaja umetnosti za život ljudi u Srbiji. Odlazak Rajka Maksimovića, Danice Petrović, Branislava Jarića, u različitim segmentima stvaralaštva nanosi novi ožiljak srpskoj kulturi i svakako je nenadoknadiv.
Rajko Maksimović, jedan od poslednjih bardova našeg muzičkog stvaralaštva napustio nas je tiho i dostojanstveno. Zaogrnut tradicijom, ušuškan u saradnji sa najbližim prijateljima poput Dude Ivanović, Dare Matić Marović, Aleksandra Pavlovića, sa ansamblima poput Colegium Musicum-a, Dušana Skovrana, ostao je dosledan svojim idejama i posvećenju muzici na osoben način. Voleo je da čuje svoja dela, umeo je da prepozna kvalitet. Uvek aktivan, živog duha, do poslednjeg dana je sudelovao u kulturnom životu Beograda. Činilo nam se da je nesalomiv i neuništiv. Lično ću ga nositi u srcu kao dobroćudnog Don Kihota koji je spreman da se raduje ali i da ukaže na negativne pojave u kulturnom životu. Smatrao sam ga ličnim prijateljem i važnim saradnikom koji mi je posvetio i jednu od svojih najuspelijih kompozicija “Pre podne jednog fauna” za flautu i gudače!
Vidim ga još uvek na motoru koga je vozio do pre neku godinu, ili na skijama kako jezdi Kopaonikom sa Zoranom Jerkovićem (do prošle godine). Čekaću da dobijem od njega još neki mail sa informacijama o predstojećim koncertima ili nekoj važnoj stvari. Javljao mi je kako mu se dopao neki koncert na BUNTu, šta on misli o dešavanjima u kulturi. Hvala ti Rajko, na “Možda spava “ i nezaboravnom snimanju sa Dudom Ivanović, Acom Pavlovićem i Skovranovcima, za sva simfonijska dela koja je dirigovala naša Dara, okupljajući nas kao piliće oko TVOJE muzike. Nosiću sve to u srcu do poslednjeg daha! Plovi barba! Neka ti je večna slava i hvala!
Bane Jarić, drug, prijatelj ko zna od kada, iz studentskih dana, iz zajedničkih drugovanja sa njegovom Vesnom (Kabiljo). Koliko blesavosti i ludosti smo zajedno prošli! Da, bio si uvek “subverzivan”, ljude si iskušavao govoreći suprotno od njihovih stavova, provocirao si svojim rečima. Morali smo svi proći tvoje “testove “, testove drugarstva! U suštini si zaneseno voleo i sledio muziku, poštovao svoje principe. Kao urednik na radiju i televiziji si smišljao nove projekte, uvlačeći svoje saradnike u svoj, drugačiji svet, pomalo začudjenim stavom i neobičnim pitanjima. Uvek smo se pomalo raspravljali i dopunjavali oko kontratenora. Čuvam sve tvoje poruke.
Vesna Kabiljo, tvoja supruga otišla je pre 11 godina. Radila je u Jugoknocertu, jedno vreme je bila i direktor te, naše jedine institucije ikada koja je kreirala koncertnu delatnost u klasičnoj muzici na našim prostorima. Zapravo nikada nismo uspeli da joj se odužimo za mnoge divne i realizovane ideje, recimo poput “Čelo festa”, koji živi i dan danas, koji je doprineo velikom razvoju violončela u Srbiji!
Tvoj Ivan je vaše nasledje, divan dečko koji svira kod nas u Camerati / Virtuozima. Doktorirao je violončelo, bili ste tako ponosni na to. Nećemo vas izneveriti, bićemo uz njega do kraja, zapravo uz Vesnu i Tebe, vi ste ionako neraskidivi!
Trči Bane svojoj Vesnici! Živećete uvek u nama!
Otišla je i predivna Danica Petrović, muzikolog. Osoba čija su blagost, smirenost, blagonaklonost, sadržajnost i duboko poznavanje materije o kojoj govori uvek oduzimale dah. Daničino prisustvovanje koncertima značilo je i poniranje u dubinu i srž interpretacije i same muzike. Razmenjivali smo poruke o njenim utiscima sa koncerata u SAD gde je često boravila. Pomalo se čudila, ponekad i divila svemu što se može čuti na udaljenom kontinentu.
Danica Petrović je ostavila duboki trag u osvetljavanju i razvitku duhovne muzike i crkvenog pevanja u Srbiji. Preko 250 objavljenih radova na više jezika upotpunjuje njenu zaostavštinu, a na mestu direktora Muzikološkog instituta SANU je doprinela ugledu te institucije u zemlji i svetu. Duboko verujem da će naše društvo biti u stanju da sačuva trajnu uspomenu na Danicu Petrović. Njeni tragovi su preduboki.
Preminula je i jedna divna majka. Govorim o Gordani Jovanović. Majka koja je ljubavlju, podrškom, optimizmom i svojom čudesnom dobrom voljom omogućila svojoj kćeri Katarini da postane pevačka diva! Kakav je to podvig u današnje vreme. Verovati u svoje dete, verovati u moć da se mlada osoba u Srbiji talentom, znanjem, unutrašnjom snagom vine u same vrhove umetnosti, predstavlja najviši čin roditeljstva i svega plemenitog što ljudsko biće nosi u sebi. Hvala, mila naša Gordana!
Moje uspomene na ove drage ljude su lične, emotivne i ne podležu zvaničnim biografijama i oproštajima. Ujedno, to je sećanje na one koje nisu živeli u centru zbivanja, koji nisu bili sve vreme javno eksponirani. Divni, plemeniti ljudi, stvaraoci u svojim oblastima koji su konstantno činili sve što je u njihovoj moći, strpljivo doprinoseći razvoju kulture i društva oko sebe. Nisam siguran da smo kao zajednica zreli, osvešćeni i u stanju da trajno sačuvamo uspomenu na ljude poput Rajka, Danice, Baneta. Njihova veličina je u plemenitosti, skromnosti, posvećenosti, promišljenosti i iskrenosti. Sve one osobine koje su gotovo poništene u društvu i vremenu u kome živimo. Neka žive u srcu i svesti svih onih koji su ih poznavali! Slava im!
Tagovi
