„Mislim da se već vidi svetlo na kraju tunela. Sve sam bliže svetlu, tako da… jedva čekam da dođem do njega.“ Ovim rečima se 8. avgusta Serena Vilijams obratila publici na turniru u Torontu, čime je nagovestila kraj karijere koja traje 27 godina.
Nakon nešto više od mesec dana, potencijalna potvrda ove izjave stigla je u vidu poraza u šesnaestini finala US Opena, turnira koji je Vilijamsova osvojila šest puta. Međutim, zvanične potvrde ili saopštenja nije bilo – iako je Serena najavila da će se povući nakon završetka poslednjeg grend slema u sezoni. Umesto toga, hiljade čestitki i zahvalnica koje su stigle sa adresa svetskih sportskih zvezda i ljubitelja tenisa širom sveta. A razloga za zahvalnost ima napretek.
Tokom čitave svoje karijere, Serena se suočavala sa preprekama, od kojih se nisu sve nalazile sa druge strane mreže, već daleko izvan terena koje je mahom napuštala sa trofejima u rukama, a sakupila ih je ukupno 73 – od čega 23 grend slem titule i četiri olimpijska zlata. Međutim, skladište puno srebrnine samo je deo zaostavštine (i to onaj manje važan) na kojoj i dalje radi, iako ćemo je sa reketom u rukama videti verovatno samo još na humanitarnim događajima.
Od samog početka njenog puta ka zvezdama, Serenin najveći protivnik bila je diskriminacija – zasnovana pre svega na polu i boji kože – sa kojom se borila svakodnevno. Kao oružje za tu borbu izabrala je reket i deluje da nije pogrešila. Svojim talentom, upornošću, ali i željom da uspeh koji je ostvarila iskoristi kako bi ukazala na probleme sa kojima se i ona susretala, uspela je da nadmaši sve nagrade koje joj je WTA dodelila.
Upravo je to razlog zbog kog se njeno ime često nalazi na listama američkih sportskih novinara prilikom neprekidnih i zamornih diskusija o tome ko je najveći sportista/sportistkinja svih vremena (GOAT). Serenin uticaj seže daleko van sporta na čiju je popularnost i te kako uticala, te je stoga često stavljaju u isti koš sa veličinama kakve su Tom Brejdi, Majkl Džordan, Lebron Džejms, pa i Majkl Felps.
Put do takvog statusa nije bio nimalo lak. U pomenuti tunel, za čije je prelaženje očito potrebno više od četvrt veka, Vilijamsova je ušla sa tek navršenih 14 godina. Poređenja radi, Džejms je tada pravio svoje prve košarkaške korake u osnovnoj školi i nije mogao da zakuca, dok je Brejdi kao nosilac crvene majice grejao klupu na Mičigenu.
Međutim, sa rasizmom se susrela i pre tinejdžerskih dana, zbog čega ju je njen otac Ričard povukao sa juniorskih takmičenja i odlučio da je kao još devojčicu gurne u profesionalne vode. U godinama koje slede iz korena je promenila „beli sport“, trudeći se da takmičenja u ženskoj konkurenciji uzdigne na nivo onih u muškoj. U otvorenom pismu koje je objavljeno 2016. godine ukazala je na sve poteškoće sa kojima se kao žena suočila u teniskom svetu, tvrdeći da se muška i ženska dostignuća u tom sportu ne vrednuju jednako. Cilj ovog pisma bilo je „inspirisanje novih generacija žena koje će juriti svoje snove uprkos otporu“.
Osim oca, koji joj je tokom čitave karijere bio trener i mentor, veliki uticaj na njen razvoj imala je i sestra Venus.
„Ne bi bilo Serene da nije bilo Venus. Ona je jedini razlog što je Serena postala kakva jeste“, izjavila je Vilijamsova, ukazujući na to da se njena igračka karijera bliži kraju. Međutim, ona izbegava da upotrebi reč penzija, jer smatra da će nastaviti sa radom koji je započela sa reketom u rukama. Sestre Vilijams dobile su veliki broj priznanja za svoj humanitarni rad i nema sumnje da će Serena, ukoliko ne promeni svoju odluku o odlasku u sportsku penziju (nije nemoguće, pitajte samo Brejdija), nastaviti sa dobrotvornim aktivnostima.
Uprkos ljubavi prema tenisu, priznala ja da se ipak raduje svetlu koje joj se ukazalo.
„Za mene to svetlo predstavlja slobodu. Jednostavno, volim da igram, ali ne mogu ovo da radim zauvek.“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
