Fotografije iz detinjstva oni stariji od društvenih mreža čuvaju u albumima ili, eventualno, imaju po koji snimak zabeležen na VHS kaseti, i to ako su roditelji bili dovoljno odgovorni da slike sačuvaju. Danas je, međutim, potpuno uobičajeno da se, kad dete prvi put sedne na nošu, to obznani na Instagramu i ova platforma postala je nešto poput digitalnog albuma za fotografije, tu se skladište slike i snimci dece i tu su dostupni svima. Ljudi se sada dele na one koji na društvenim mrežama beleže svakodnevni život – a on ume da ne bude tako sladak i estetizovan i očaravajuć – i izolovane trenutke koji utelovljuju težnju ka glamuroznom životu i iluziju da nam je svaki dan ko na suncem okupanom Baliju.
Potpuno je, takođe, uobičajeno da neka slika samo ispliva iz rezervoara prošlosti kad provodimo sate u kopanju po strimovima fotografija. Fejsbuk je pokrenut 2004. godine, a do 2015. ljudi su, piše Kejt Ejkhorn u „Kraj zaboravljanja: Odrastanje sa društvenim mrežama“, delili trideset miliona fotografija po satu na Snepčetu. Svaki Britanac je na godišnjem nivou na internetu objavljivao dve stotine fotografija svoje dece. Za one koji su odrasli sa društvenim mrežama – odnosno svakoga mlađeg od 25 godina – detinjstvo koje je nekada bilo jedna velika misterija na potezu između izmaštanog i onoga o čemu su nam govorili i što su nam prepričavali (a mi onda mislili kako se stvarno tih stvari sećamo, toliko živo), sada je lako dostupno. Prema Ejkhornovoj, ta činjenica izvesno će imati dubok efekat na razvoj ličnosti i identiteta.
Potencijalna opasnost više nije da će nečije detinjstvo nestati, već mogućnost večnog detinjstva, onog koje se nikada neće završiti
Sa jedne strane, deca i tinejdžeri uspostavili su nivo kontrole koji nikada ranije nisu imali. Odrasli su u prošlosti nametali deci idealizovane predstave o nevinosti i čistoti. Odrasli su, takođe, bili ti koji pišu knjige, škljocaju skupocenim foto-aparatima i slikaju, sve kako bi odali nekakav omaž detinjstvu, kako bi ga zabeležili, umesto da u njemu učestvuju. Jeftine instant fotografije šezdesetih godina omogućile su deci da i sama poseduju sredstva proizvodnje, a sa dolaskom interneta kod malih kapitalista se razvio neviđeni stepen odlučnosti i samostalnosti.
„Ako su nekada odrasli konstruisali predstave o detinjstvu i potom ih servirali deci, poput pažljivo složenog porodičnog albuma, to više nije slučaj“, piše Ejkhornova. „Mladi ljudi danas stvaraju slike koje cirkulišu bez mešanja odraslih.“
Nova tehnologija – naročito smartfon – dopušta nam da stvaramo narative svojih života, da sami biramo čega ćemo se sećati i šta će postati deo našeg ličnog mitosa.
„Mnogo pre nego što su deca mogla da stvaraju, menjaju i upravljaju predstavama o svojim životima u praksi, ona su to činila na mentalnoj ravni“, piše Ejkhornova. Frojd je takve predstave nazivao, u perspektivi ironično, „screen memories“ i smatrao je da se njima koristimo kako bismo ublažili ili neutralisali bolna iskustva. Ljudi su oduvek nastojali da pronađu što bezbolniji način da se nose sa sećanjima. Društvene mreže nam omogućavaju da to veštije radimo.
Sa druge strane, piše Kejt Ejkhorn, iste platforme sprečavaju one koji žele da raskinu sa prošlošću da u potpunosti uspeju u svojoj nameri. Niko ne može da do kraja kontroliše predstave o sebi u onlajn svetu, niti sadržaje koji se dele; prijatelji i porodica takođe ispisuju sopstvene životne hronike čiji smo i sami deo, obično bez našeg pristanka. Odrastanje na internetu moglo bi da naškodi našoj sposobnosti da menjamo sećanja, da isečemo ono što mora biti odstranjeno i da nastavimo dalje.
„Potencijalna opasnost više nije da će nečije detinjstvo nestati, već mogućnost večnog detinjstva, onog koje se nikada neće završiti“, piše Ejkhornova. Zamenili smo sećanja za ekrane.
Ekrani se ne bave bolom. Ima, istina, ponekog uplakanog deteta na
Instagramu. Ima onih koji su na Instagramu objavili snimke sa svojih
rođendanskih proslava iz detinjstva. A ipak, na njima nikada nije zabeležena
kuknjava i frka i žurba
Ovo je naročito važan aspekt problema za one koji nastoje da formiraju novi identitet. Ljudi koji menjaju pol, na primer, internet su isprva percipirali kao bezbedno mesto na kojem mogu da istraže svoj identitet na način na koji to nije bilo moguće u materijalnom životu. Internet je sada pervazivan i vrlo često je (pre)teško izbeći ostatke starog identiteta. Ejkhornova je kao primer navela jednog svog studenta, Kevina, filmskog kritičara iz malog grada u saveznoj državi Njujork; on nije uspevao da izbegne da ga poznanici iz srednje škole taguju na fotografijama čak ni kada je deaktivirao sve naloge na društvenim mrežama i otvorio nove pod pseudonimom. „Pretpostavljam da moram da živim sa starim Kevinom i svim tim ljudima od kojih je on pokušavao da pobegne“, rekao joj je.
Neki trenuci su traumatični ne zato što se u datom času beleže, već zato što ne postoji mogućnost da ikada budu uklonjeni.
Takve situacije – kada gola fotka ili uvredljivi tvit unište nečiji javni život – pokrivaju brojni analitičari, naučnici i istraživači, ali je naročit problem bio fenomen viralnosti koji na početku nije nosio pozitivnu konotaciju. Ejkhornova navodi primer kanadskog tinejdžera koji je 2002. godine postao popularan na internetu pošto je snimak koji je njegov drug iz škole objavio na internetu videlo desetine miliona ljudi. Zlostavljali su ga u školi i na kraju je završio u psihijatrijskoj ustanovi, a 2013. je konačno javno govorio o svom iskustvu i nameri da izvrši samoubistvo.
Eksperimentisanje u adolescentskom uzrastu pozitivno utiče na razvoj individualnosti. U tom periodu prolazimo kroz ono što je psihoanalitičar Erik Erikson nazivao psihosocijalnim „moratorijumom“ – fazom razvoja u kojoj pokušavamo da uspostavimo ravnotežu između „moralnosti kojoj smo naučeni kao deca i etike koju ćemo razviti kao odrasli ljudi“. Moratorijum je etapa psihosocijalnog razvoja koja se temelji na principu pokušaja i pogrešaka, faza u kojoj društvo adolescentima dopušta da rizikuju bez straha od posledica u nadi da će pronaći „pravog sebe – lični smisao za svrhu i značenje života“. Internet, naravno, uzurpira privatnost u ovoj fazi; greške dobijaju monumentalne razmere i trajno se beleže u nekim našim dosijeima. Kolege i poslodavci sada nam češljaju profile na društvenim mrežama kako bi utvrdili kakvi smo ljudi. Šta mislite, kako je živeti akutno svestan takve pretnje? Šta kada čitava generacija nikada ne dobije priliku da slobodno eksperimentiše i iznova stvori sebe?
Nasuprot čeljustima kompanija koje se hrane ličnim podacima nalazi se maltene univerzalno ljudsko pravo koje smo nekada — kako smo samo bili nesmotreni – uzimali zdravo za gotovo: da zaboravimo. Pravo da, naposletku, budemo zaboravljeni. Možda je to, kako se ponegde sugeriše, američki pristup, ali je mogućnost da se odvojimo od prošlog sebe – da pređemo u novo telo ili ličnost – demokratski ideal. Takođe imamo pravo da ostanemo onakvi kakvi smo sada.
Sa druge strane, sećanje može biti i oblik političke reprezentacije koju su omogućile upravo društvene mreže. Ejkhornova to ilustruje na primeru migranata – porodice onih koji su izbegli sada mogu da neprekidno budu u dodiru sa svojim sinovima; grupe uspevaju da očuvaju svoju istoriju dok prelaze kontinente.
Podrazumeva se, nisu sve fotografije dokumentarnog karaktera. Najveći deo fotografija objavljenih na internetu ima za cilj deljenje iskustva, ne stvaranje sećanja. Sociolog kompanije Snap Inc. u čijem se posedstvu nalazi Snepčet, u knjizi „Društvena fotografija“ navodi da su selfiji „slike mene u datom prostoru i vremenu“ i „vizuelni prikaz ideje o meni“. Oni su jedinice komunikacije, više emotikoni nego portreti, oskudevaju u kontekstu i otuda nije naročito važno hoće li postojati i za dvadeset godina. Upravo ova ideja nalazi se iza koncepta „nestajućih“ fotografija poput story-ja na Instagramu.
Tinejdžeri su danas nalik kiborzima, a telefoni im služe kao mehaničke oči uz pomoć kojih interpretiraju svoje iskustvo.
Fotografije „balsamuju“ svoje subjekte, oblažu ih „nepomičnom tugom koja ubija ono što nastoji da sačuva iz straha da će ono nestati“. Rizik koji nosi neprekidno dokumentovanje događaja je otuđenost: osećaj da naša tela generišu nepomičnost, umesto pokreta.
Bilo bi, zaista, zapanjujuće kada bismo uspeli da vidimo bolne trenutke iz prošlosti, one o kojima kontempliramo godinama, mrtve i balsamovane. Nevolja je, ipak, u tome što najmučnija iskustva i sećanja nisu zabeležena na fotografijama, video-snimcima ili u tvitovima. Ekrani se ne bave bolom. Ima, istina, ponekog uplakanog deteta na Instagramu. Ima onih koji su na Instagramu objavili snimke sa svojih rođendanskih proslava iz detinjstva. A ipak, na njima nikada nije zabeležena kuknjava i frka i žurba da li će torta biti spremna na vreme, ono dete što se ugruvalo sa ljuljaške, ništa od toga – sve što se svetu nudi na snimku je trijumf, krajnji ishod kad je sve u savršenom redu i kad svi stoje srećni i aplaudiraju i pevaju.
Sećanja nam se vraćaju spontano. Ili se ne vrate nikada, a i za to postoji valjan razlog. Nečega i ne želimo da se sećamo i u analognom dobu imali smo pravo da zaboravimo. Društvene mreže su nam to pravo po svoj prilici uskratile.
Tagovi
