Ivanji je napisao 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje, bio je prevodilac predsednika SFRJ Josipa Broza Tita za nemački jezik, a svoja sećanja na strahote logora, kao i na kasnija dešavanja, objavljivao je u nedeljniku Vreme.
Glavni urednik Vremena Filip Švarm konstatovao je da je Ivanji sam po sebi bio istorija, a da je njegov roman o Rimskom carstvu aktuelan i danas, u vremenu u kome živimo.
„Njegovi tekstovi u Vremenu bili su prava poslastica za čitaoce. Dobrota, umnost, poštenje, istrajnost, jugoslovenstvo i levičarski pogled na svet – to za njega nisu bile prazne reči“, istakao je Švarm.
Predsednica Fonda za političku izuzetnost Sonja Liht ukazala je da Ivanji nije imao nikakve zadrške kada je reč o prošlosti, niti o izazovima sadašnjosti i budućnosti.
Ivanjijev sin Andrej rekao je da bi Ivana, da je sada živ, na ovom skupu video negde ne u prvim redovima, nego iza, sa osmehom na licu i snebivanjem šta sve ljudi pohvalno o njemu govore.
„Bilo bi iracionalno reći da nas nije iznenadila smrt čoveka koji je zagazio u 96. godinu. Ali vitalnost njegovog duha nas je „uveravala“ da je besmrtan i da će doživeti bar 100. Zbog toga smo svi bili zatečeni i iznenađeni“, objasnio je Andrej Ivanji.
On je rekao da je oca otpratio u nemačko mesto Vajmar, desetak kilometara od logora Buhenvald, u kome je kao dečak bio, jer je tamo „bio na svom terenu“, Ivan je prisustvovao otvaranju izložbe i muzeja o prinudnom radu, družio se sa prijateljima, dao je intervjue za sve nemačke medije, otišao u hotel i tamo umro, simbolično na Dan pobede nad fašizmom.
Išao je uvek u hotel „Elephant“ (Slon), koji je bio omiljen Adolfu Hitleru, gde je u inat odsedao. Seo je u fotelju i zauvek zaspao, naveo je sin Ivanjija.