Odvedi me iz ovog grada

Autorka: Marija Simić, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, Katedra za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture

Posvećeno svim mladim Beograđanima koji će tek otići u inostranstvo, s nadom da će se vratiti u svoj grad.

Odvedi me iz ovog grada, odvedi me ne želim ostati ovde, odvedi me na neko drugo mesto, odvedi me iz ovog grada…“.

Koliko puta ste želeli da odete iz Beograda, i to ne samo na vikend nego, onako – za stalno? Da šetate ulicama bez izvesnosti da ćete sresti nekoga koga poznajete, da radite posao za koji ste se školovali, da zarađujete dovoljno novca da ne morate da birate da li ćete ići u bioskop ili popiti još jednu kafu. Koliko puta ste pomislili: „Eh, da sam rođen u Švedskoj, gde bi mi kraj bio“ ili „Ma samo da mi neko da šansu, da vidiš kako bih naučio jezik i snašao se, nikada se ne bih vratio.“ Ako ikada jeste, nastavite da čitate. Zovem se Marija Simić, imam 23 godine, živela sam u Parizu godinu dana i vratila se u Srbiju.

Nakon završetka srednje škole želela sam da upišem Fakultet dramskih umetnosti, ali bez uspeha. Na insistiranje roditelja upisala sam Pravni fakultet, jer kako da jedna godina bude protraćena. Ubrzo po početku prvog semestra meni, a i svima oko mene bilo je jasno da od moje pravničke karijere nema ničega. Upravo tada počinje avantura, avantura koja je presudno uticala na to da danas budem gde jesam, koja me je naučila da nije strašno ako šetaš sam ili ako pri pranju u beli veš slučajno zaluta plavi peškir i onda do kraja leta umesto belih nosiš nebo plave čarape, da jezik nije prepreka da sa nekim radiš ili budeš prijatelj i da ako nešto želiš moraš da u to uložiš mnogo vremena i truda. Svakodnevno sam išla u školu francuskog jezika, radila u restoranu kao konobarica i spremala se za prijemni ispit. Pariz je divan, brzo sam se uklopila, stekla nove prijatelje, stare rutine i rituale zamenila novim ali sve vreme sam razmišljala o tome kako nije dovoljno samo studirati produkciju, želela sam da je studiram baš na Fakultetu dramskih umetnosti. Većina ljudi nije mogla da veruje da sam toliko „blesava“ i da ću se pored Sorbone, vratiti u Beograd da bih išla na FDU, ali vratila sam se. Vratila sam se da studiram na svom jeziku, da studije budu nešto čega želim da se sećam i naravno da svojim radom doprinesem matičnoj zajednici.

Danas, sam studentkinja treće godine Katedre za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Iza sebe imam produkcije predstava „Leptir na anteni“, „Guliverova putovanja“ i „Pošto gvožđe“, prve studentske predstave koja je posle mnogo godina dospela na redovni repertoar Ateljea 212. Radila sam i na produkciji studentskih filmova „Sandman“, „Divan dan“ i „Pogled“.

Radila sam kao izvršni producent Heartefact Fondacije i Čiča Mičinog pozorišta.Trenutno se najviše bavim video produkcijom i posebno sam ponosna na saradnju sa bendom Buč Kesidi povodom spota za njihovu pesmu „Subota“.

Biti student u Beogradu nekada nije lako, ali je zabavno. Dan često ume da traje mnogo duže nego što planiram. Naporno je uklopiti fakultet, projekte na kojima radim i privatni život, ali za sada mi dobro ide. Beograd je u potpunosti nesavršen, i ima nečeg posebnog u tome – neiscrpna je inspiracija. Ležernost, gužva na mostovima, košava, kafe s nogu, pokretne stepenice koje ne rade i ljudi koje slučajno upoznaš u redu dok čekaš da kupiš kartu za FEST. Naravno, tu je i druga strana te nesavršenosti: neizvesno je kako će život izgledati u budućnosti, da li ću moći da živim od svoje profesije, pogotovu jer se bavim umetnošću i kulturom. Nezadovoljna sam svojim i statusom svojih kolega, ali mi smo ti koji moraju da se izbore za bolje uslove. Bilo je naporno i biće još više, ali svakodnevno radim sa talentovanim ljudima koji kroz svoja dela pokušavaju da stvore bolju stvarnost i odgovornije društvo kako bi u budućnosti što manje mladih bilo prinuđeno da ode. Tri godine nakon povratka, ne kajem se, ali kao i većina ne mogu da obećam da neću otići ponovo, ako se situacija ne popravi.

U Beogradu trenutno žive i rade: Đorđe Kosić, David Jovanović, Nikola Stojanović, Zoran Zarubica, Rastislav Ćopić, Luka Trajković, Veljko Lalović, Stefan Rokvić, Marija Stošić, Petra Perović, Uroš Ranković, Milica Radumilo i mnogi drugi za koje ćete tek čuti. Sigurna sam da će većina nas odlaziti u inostranstvo ali isto tako znam da ćemo se svi vraćati i svaki put donositi deo sveta Beogradu, a ne samo deo Beograda svetu .Da ćemo kroz sve svoje projekte pokušavati da od Beograda stvorimo mesto iz kog barem na trenutak nećete želeti da odete.. Putovaćemo, posećivaćemo razna mesta da bi se Beogradu više radovali kada se vratimo Na svetu nema mesta gde je lepšte biti mlad nego ovde, zato moje kolege i ja biramo da budemo mladi baš u Beogradu.