„Ima neki mlad Crnogorac“ – ovako je Mirjana Miočinović predstavila Božu Koprivicu Danilu Kišu. Bilo je to posle jednog Koprivičinog teksta. Od tada kreće njihovo poznanstvo. I veliki broj epizoda iz tog druženja koji je sad prenesen ne kao kolekcija anegdota već autentično književno delo. A to autentično delo Bože Koprivice je knjiga „Vježbanka Danilo Kiš“ koja izlazi ovih dana.
O Kišu je Božo Koprivica pričao za novi broj Nedeljnika, o druženjima i brojnim anegdotama; pre svega o tome kakav je čovek bio taj veliki pisac…
Poslednjih dana on se nije javljao na telefon u svom domu u Parizu. Okrenem broj, javi se Paskal i da mi ga.
Pitam ga: „Šta radiš?“ On mi odgovori: „Odlazim.“
Mene uhvati šizofrenija montenegrina. „Ti si pobedio logore, smrt, ludilo… svašta si pobedio.“ I posle dva dana od tog razgovora zove me Mirko Kovač i kaže da je umro Danilo. Od tada me je stid te moje nervoze da ga ubedim, kao da ja znam bolje od njega da li on odlazi.
Sećam se i poslednjeg susreta. Terasa hotela „Argentina“ u Dubrovniku, leto, jul 1987. Već je bio jako bolestan i doneo sam njemu i Paskal mladog kozjeg sira iz Reževića. Još spavaju gosti noćobdije. Kiš sedi sam. Nešto se bio naljutio na mene. Bila je neka gospođa, zajednička prijateljica, koja je vodila na TV Beograd emisiju „Izlog knjiga“ i pohvalila je jednu knjigu i rekla da ju je i Kiš pohvalio. Ja sam rekao da gospođa izgleda u „Koko Šanel“ kostimu kao da nosi šlafrok. Rekao sam i da Kiš nije mogao da pohvali knjigu jer je u Argentini, pa sam dao broj telefona hotela „Argentina“ ali dodao sam nekoliko cifara da izgleda kao da je hotel u Južnoj Americi. Ona se naljutila. Pitao sam Kiša da li je on ljut na mene, rekao je da nije.
Onda sam ga upitao: „Kada dobiješ Nobelovu nagradu, koliki će biti moj novčani iznos u procentima? Evo 30%.“
Kiš ćuti.
Ja nastavljam: „Mora da se pitaš šta bih s tolikim novcem. Prvo bih posetio dolinu spomenika Džona Forda i grad Tumbston. Upoznao bih Doka Holideja. Otkupio bih scenario za film ‘Bašta, pepeo’ i u tom filmu igrao bih ovu tvoju baba-tetku što je posekla glavu Turčinu. Na Cetinju bih napravio kafanu od snega.“
Kiš ćuti.
Ja nastavljam da brbljam: „Dobro, evo 20%, ali ispod 15% ne idem. A mogli bismo taj moj deo popiti u onom bistrou kod Dubrovačke pijace. Loza, pršut, ostrige, vino.“
Kiš ćuti.
Nabrajam mesta koja bih voleo da vidim.
Kiš ćuti.
Brbljam, brbljam, brbljam. I odjednom Kiš progovori…
Razgovor sa Božom Koprivicom o Danilu Kišu objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 10. oktobra.
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
