Buca Pavlović nije imao sumnje (kada je reč o Osmoj sednici) šta je stajalo iza svega: „Milošević je moj razgovor sa novinarima iskoristio kao povod da smeni mene, predstavljajući sebe kao žrtvu moje tri reči. Da nije našao njih, našao bi neke druge, bilo koje i bilo kakve…“
Ali je, i pored toga, posvetio knjigu od 400 strana da iz svih mogućih uglova rasvetli te tri izgovorene reči i na jednom mestu, blago ironično, navodi da napadi na njega nisu bili Miloševićeva volja.
„Malo se ko zanimao za celinu teksta, a kamoli društvenog konteksta. Taj moj govor novinarima nije rasparčavan na stranice ili pasuse, već je rasturan na buljuke reči. Išlo se do srži svake rečenice, do svake reči – pojedinačno. Nisu ostale pošteđene ni pojedine zapete, a o tačkama i da se ne govori. Mastila bi bilo, da ga je bilo, do kolena“, piše između ostalog.
„… Moja reč ‘brzina’, koju su neki tretirali kao da su je lično porodili, pretvorena je u reč ‘brzo’, za koju ja ni sada više tačno ne znam čija je i šta precizno znači, ali znam da sam pomoću nje izdevetan da se zalažem za sporo rešavanje problema na Kosovu. Zatim, neko me je nasilno proizveo u kuma, tako što je reč ‘brzina’ prekrstio u ime Slobodan Milošević…
… Najkraća moja parafraza iskaza ‘olako obećana brzina’ bila bi da je to – izvinite zbog drskosti – kritika političke manipulacije lažnim obećanjima o brzini kao rešenju (sredstvu) za probleme Kosova i brzom rešavanju problema na Kosovu. Kosovo jeste stvar na koju sam mislio dok sam govorio ‘olako obećana brzina’, a ne Slobodan Milošević.“
CEO TEKST U MAGAZINU „ISTORIJA“ KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI NEDELJNIK OD ČETVRTKA 22. SEPTEMBRA. DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NSTORE.RS
