Mladost si provela u Ljubljani. To su godine bitnog rokenrola, muzike iz Slovenije ali i turbulentnih dešavanja u Jugoslaviji. Kakva je bila tvoja ljubljanska mladost? Muzička ili turbulentna?
Imala sam tri godine kada su se moji roditelji preselili u Ljubljanu. Moj slovenački se nije razlikovao od maternjeg ali još od školskih dana pamtim da se u našem svetu znalo da nismo isti. Razlikovali smo se po jeziku koji su govorili naši roditelji, po melodijama koje su mame pevušile dok su spremale ručak, po adresama na koje smo slali razglednice iz Dalmacije.
Kada ste mladi a razlikujete se po nečemu na šta ne možete da utičete ili da to promenite, onda činite sve da budete bolji, u mom slučaju najbolji, kako bi vas prihvatili. Rokenrol nije pomagao jer nije imao ko da mi ga otkrije ali sam svirala violinu, igrala zlu vilu u predstavi „Vilenica“ u Cankarjevom domu i bila glavni urednik školskog časopisa „Vir“. Tako su prošle te godine, u dokazivanju i nelagodi. Otac je bio sudija Vojnog suda i vodio je istragu protiv Janše. Ceo slučaj je izazvao burno reagovanje javnosti, a kada su pretnje našoj porodici postale nepodnošljive, 1989. dobio je prekomandu i vratili smo se u Beograd. U Beogradu se mojoj nelagodi pridružila i teskoba. To je bio idealan trenutak za propušteni rokenrol.
Da li je život odraslih drastičniji u knjizi kada ga vide deca kao tvoji Ljuba i Ljubica?
Malo je odraslih ljudi čiji životi danas nisu komplikovani, a kad su stvari komplikovane, prave se greške. Još ako imate decu, onda to nisu samo greške nego teme koje će deca jednog dana rešavati na svojim psihoterapijama. Taman shvatimo gde smo pogrešili, evo druge greške. Nekako je vreme i da se sa time pomirimo. Ne postoji stvar kao što je neoštećeno detinjstvo, a iluzija je da decu možemo da zaštitimo od naše komplikovanosti. Neko je rekao da se u knjizi deca vide jasno, kao Tom i Džeri u crtaću, a da su roditelji noge one gazdarice. Diktiraju radnju ali i uzrokuju probleme.
Jesi li ti imala neki svetlarnik u zgradi detinjstva i „saučesnika“ u monitoringu komšiluka?
Moj svetlarnik bila je moja amelogenesis imperfecta. To je retka bolest gleđi zuba, primetna čim progovorite, začudna i sasvim dobronamernim sagovornicima. Da bih smanjila bolna zagledanja, više sam volela da ćutim a ko ne govori puno ima više vremena za posmatranje. Posmatrala sam ljude dok su govorili ali glavna igra bila je u pogađanju šta onim što su rekli žele da sakriju. Takve igre otvarale su vrata izmišljanjima i pričama.
Šta za tebe znači nagrada „Zabavnika“ i koji ti je omiljeni strip „Zabavnika“ ili koji ti je bio omiljeni junak „Zabavnika“ i zašto?
Isprva nisam razmišljala o nagradama, ali kada su tinejdžeri počeli da mi prenose svoje utiske o knjizi, pomislila sam da bi „Priručnik“ bio dobro društvo među naslovima koje je „Zabavnik“ nagrađivao od 1980. „Zabavnik“ je kao dobra porodica od koje nikada sasvim ne odete. Radovala sam se filmski kada me je glavni urednik Grasi pozvao da mi saopšti odluku žirija. To znači da sam zastala, naslonila se leđima uza zid i skliznula u čučanj. Ne možete da primite nagradu za najbolji roman za mlade u 2022. a da se radujete obično. Moj (the) strip je „Korto Malteze“. Ni danas nije teško zaljubiti se u junake koji pomažu drugima. Osim toga, negde sam čitala da je Korto Malteze, čim bi se primicao cilju, osećao melanholiju. O tome bih mogla da govorim iz svog iskustva ali nemam pravo da melanholiju širim.
Tagovi
