Pisanje rukom klevetali su još u Sokratovo doba. Grčki filozof smatrao je da zapisivanje reči na papir uništava pamćenje. Više je voleo besede. Ali pisanje rukom nadživelo je Grke i iako se o vrednosti ove veštine žustro polemiše, dovoljno je važno da su ljudi naučili robote kako da to rade umesto njih.
Devojčica u Kini nije želela da uradi domaći zadatak; trebalo je da prepiše nekoliko hiljada kineskih slova, pa je kupila robota da to obavi umesto nje. Đake u Kini preslišavaju slova i neretko se od njih traži da književne tekstove zapisuju iz sećanja.
Majka je bila iznenađena brzinom kojom je devojčica završila domaći. Kada je čistila sobu, pronašla je mašinu i razbila je.
Međutim, nisu se svi uzrujali zbog ovih vesti. Na popularnoj kineskoj društvenoj mreži Weibo jedan korisnik je napisao: “Nekada smo mislili da smo pravi prevaranti kada vežemo dve olovke.”
U Americi je u toku rasprava o korisnosti pisanja rukom.
“Iako su tastature i ekrani u potpunosti zamenili olovku i papir u školama, branioci kurziva lobiraju da se u čitavoj zemlji ponovo uspostavi stara pedagoška škola pisanja rukom i iniciraju raspravu o američkim vrednostima i identitetu”, napisala je Njujork tajmsu Emili S. Rub.
Neki neurolozi i psiholozi smatraju da pisanje rukom pozitivno utiče na naše pamćenje (Sokrate, izvini), ali i na razvijanje motorike, mozga i razumevanja. Drugi tvrde da postoje prioritetnije stvari.
Noel Mejps, učiteljica iz Njujorka, smatra da promovisanje kurziva nije pametno iskorišćeno vreme, kojeg učitelji za rad sa decom ionako nemaju mnogo.
“Ja sam milenijalka, a rukopis je stvar bebibumera”, kaže ona. “Dodajte veštinu kucanja, antirasističku pedagogiju, aktivizam, digitalnu pismenost. Postoji toliko drugih stvari.”
Čak su i neki novinari zaboravili na papir i olovku, a neki i na tastaturu. Farhad Mandžu, kolumnista Njujork tajmsa, kada skicira tekst izbegava i tipkanje.
“Umesto da pišem, govorim”, napisao je u skorašnjoj kolumni.
Mandžu koristi bežične slušalice za beleženje sokratovskih beseda u iPhone. Snimak zatim aplouduje na onlajn aplikaciju koja transkribuje njegove reči, a tek ih onda uređuje na tradicionalni način. On ističe da je ovaj proces revolucionizovao njegov način rada.
“Sada mogu da pišem na ulici poput fotografa koji beleži slike – napolju, kad god imam inspiraciju”, naveo je Mandžu. “Većina mojih novijih kolumni, uključujući i dobar deo ove, bile su napisane na ovaj način: prvo ustima umesto prstima.”
Za druge novinare izbegavanje pisanja rukom je neophodno zbog nečitkog rukopisa.
“Iskreno, imam užasan rukopis, da ne govorim koliko je teško dešifrovati ga”, kaže Izabela Kvaj, dopisnica Njujork tajmsa iz Australije.
Ona zato beleške unosi u svoj iPhone, zbog čega je jedan sagovornik jednom “odlepio” i pitao je kako uspeva da to radi i istovremeno održi kontakt očima.
“Uznemirujuće vešti prsti milenijalca”, odgovorila je.
Za komentare pišite na
nytweekly@nytimes.com
© 2019 The New York Times
Tagovi
Dušan
Mudri će se vratiti pisanju kao i štrikanju i svim ostalim rukotvorinama. Umetnost pokreta je umetnost života kroz svoje telo i stvaralaštvo.