„Ja i dalje vidim svoju kolonu. Verujem da svaki ratni hirurg ima jednu svoju. U njoj su i živi i mrtvi. Moji ranjenici, moji prijatelji, moja deca.“
Tako je govorio doktor Miodrag Lazić koji je, kako to ovde obično biva, postao poznat kada je otišao. A otišao je onako kako je živeo – na prvoj liniji. Boreći se sa koronavirusom, i on je inficiran, a s obzirom na kormobiditete, kako se to sada kaže, nije imao izgledne šanse da preživi.
U Nišu je prethodne večeri od 20 časova ulicama odzvanjao Marš na Drinu, a čitav grad doktora Lazića ispratio je aplauzom u večnost.
On ju je zaslužio mnogo ranije.
Bila je 1992. godina, a u Bosni i Hercegovini, u ratnom vihoru, nije bilo dovoljno hirurga koji će operisati ranjenike sa ranama na stomaku i na grudnom košu. Zbog toga su ranjenici iz Sarajeva srpske nacionalnosti išli u bolnicu na Pale, do koje je trebalo četiri sata vožnje kolima. Smrtnost je bila 80 odsto.
Doktor Lazić, sa iskustvom sa kninskog ratišta, predložio je da se formira bolnica na prvoj liniji borbe. Smrtnost je spuštena na 4 odsto, a kroz bolnicu sa 45 kreveta koju je vodio, prošlo je više od 12.500 ranjenika.
Cenu je platio u sećanjima.
Nacionalnost svakog hirurga je život, a doktor Laza, kako su ga tih godina zvali na Rajlovcu, Ilijašu, Ilidži, bio je svedok kako život napušta dečje oči. Dece koja su se igrala ispred zgrade, u šljiviku iza kuće, ili dok su istovarala obuću crvenog krsta, uz obećanje da će dobiti jedan par ako pomognu.
Tada je odlučio da će pobediti smrt po svaku cenu.
Gurao je ruku u grudni koš da direktno masira srce umirućeg pacijenta, operisao sa gipsom nakon teškog loma skočnog zgloba, četiri godine nije spavao duže od dva sata. A kada bi odlazio u Niš, na kratke pauze od rata, bio je zbunjen što deca bezbrižno jedu sladoled.
Pričalo se da su kod njega u bolnicu svraćali francuski legionari sa sarajevskog aerodroma i nudili mu da posle rata radi za njih, a da u ugovoru sam upiše cifru.
Nije pristao. Kao da je znao da će još jednom biti potreban.
I nije bilo jednom.
Prvi put, kada su bombe padale i na Niš i više niko nije bezbrižno jeo sladoled. I drugi put, kada je ceo svet u strahu od novog virusa.
Šta je jedan koronavirus za umiruće dečje oči? To je pitanje na koje je doktor Miodrag Lazić imao odgovor. A odgovorio mu je time što je radio ono što je najbolje znao – spasavao živote. Tako se i zarazio.
U svom oproštajnom pismu, napisao je da je to bila njegova dužnost.
„Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikada ne bih oprostio.“
Doktor Laza je sada na čelu svoje kolone. Uspeo je u nameri da pobedi smrt.
Tagovi
