„On napravi onaj svoj dvokorak sa pola terena i to ti je sve“

Ako ikada pažljivi hroničari uđu u arhive novina i sajtova iz maja 2021. godine, mogli bi da pomisle da su novinari koji danas pišu pomalo zatupeli od silnih vesti o koronavirusu i svemu što ona oko sebe nosi, pa im se tako u novinama i na portalima provukla vest stara nekoliko godina. „Toni Kukoč u Kući slavnih“, pročitali bi spomenuti pažljivi hroničari, pa bi se počešali po glavi i krenuli u istraživanje zašto bi neko objavio par godina staru vest. Ušli bi tako u arhivu Kuće slavnih i krenuli da proveravaju kad je koji „neamerikanac“ u nju ušao – Šarunas Marčuljonis 2014, Jao Ming 2016, Nikos Galis 2017, Dino Rađa 2018, Vlade Divac 2019, Toni Kukoč 2021. godine.

„2021?! Ovi ljudi nisu bili baš normalni“, reći će sebi neko od tih hroničara i nastaviti da čeprka po onome što danas zovemo stvarnost, a što bi vrlo brzo moglo delovati potpuno nestvarno.

Skoro kao činjenica da je Toni Kukoč u Kuću slavnih ušao tek 2021. godine. O tome se svake godine u slično vreme, dok razni košarkaši pišu govore i šalju NBA lektoru, a posle šalju dimenzije za ona smešna narandžasta odela, raspravlja nadugačko i naširoko. I niko do sada nije uspeo da nađe pravi razlog da Kukoč već neko vreme nije bio deo Nejsmitove Kuće slavnih.

Ove godine je konačno u njoj pa je svima koji će o njemu pisati zadatak lakši jer bi trebalo objasniti zbog čega je Toni konačno u košarkaškom panteonu.

„Dvokorak sa pola terena…“

Verovatno najbolja generacija u istoriji košarke ovog podneblja je reprezentacija Jugoslavije iz 1990. godine, koja je postala šampion sveta. Uz još nekoliko malo mlađih i malo starijih igrača.

Oni su bili zaista na pedalj od toga da pomrse račune Amerikancima i to najboljim Amerikancima u istoriji. Od tada pa sve do danas, ta se ekipa koristi kao merni uređaj za procenu važnosti rezultata i nivoa kvaliteta svih timova koji razumeju naš jezik.

Jedini igrač čije ime kao merna jedinica jednako, bez ponderisanja, vredi u svakom delu bivše države je Toni Kukoč. Za svakog drugog postoje ograničenja – politička, igračka, ili ograničenja čistog inata. Za Tonija nema ograničenja.

Njemu su se jednako divili dečaci koji su u Sarajevu hvatali kraden signal da bi gledali ponešto od NBA lige, dečaci i devojčice (i malo stariji od njih, u rasponu od 10 do 50 godina stariji) koji su u Hali sportova gledali one duele Jugoplastike i Partizana i nisu smeli da priznaju ko im je najdraži, svi oni koji su tapnuli loptu od Lastova, duboko u jadranskoj pučini, do slavnoskih zaselaka.

U jednom razgovoru, novinar Arena Sporta Edin Avdić, jedan od najboljih poznavalaca košarke i ljudi iz košarke, rekao mi je potpuno ozbiljan: „Nikada nije postojala dilema – Toni Kukoč je bio omiljeni igrač svih klinaca u to vreme. Drugi se trude, igraju košarku, a kod njega nema ništa na silu, napravi onaj svoj dvokorak sa pola terena i to je sve. Sve što ti je potrebno ako voliš košarku“.

Trofejni hangar

Kukoč je u karijeri osvojio baš sve.

Pre odlaska u NBA osvojio je tri titule klupskog prvaka Evrope, pet titula nacionalnog šampiona i tri nacionalna Kupa.

Tome je dodao i zlato na Svetskom prvenstvu 1990. u dresu Jugoslavije, dve titule prvaka Evrope i olimpijsko srebro u istom dresu, kao i olimpijsko srebro u dresu Hrvatske.

A onda je otišao u NBA i tamo bio deo jedne od najboljih ekipa u istoriji košarke, pa se okitio i sa tri šampionska prstena.

Usput, neka ostane zabeleženo za onog hroničara, da potkrepi svoju tezu da nije normalno što su ga u Kuću slavnih uveli tek 2021. godine, Kukoč je bio MVP Svetskog prvenstva 1990, Evropskog prvenstva 1991, MVP Kupa Evropskih šampiona i pet puta najbolji košarkaš Evrope.

A koliko je ustvari bio važan za svoje ekipe?

Brojevi nisu kao bikini

Najbolji prikaz njegovog uticaja na igru timova čije je dresove nosio, dao je novinar Telesporta Josip Korda. On je prošle godine detaljno analizirao „efekat Kukoča“.

Ovako je izgledao odnos postignutih poena u pohodu Jugoplastike na prve dve evropske krune:

1988/89: Kukoč 16,4 odsto poena; Rađa, Ivanović i Sobin 55 odsto poena; ostali 28,7 odsto poena

1989/1990: Kukoč 19,4 odsto poena; Rađa, Ivanović i Sobin 47,8 odsto poena; ostali 32,8 odsto.

A onda su pred treću šampionsku krunu u Evropi otišli i Rađa i Ivanović i Sobin i sa njima gotovo 50 odsto poena Jugoplastike. U tim je došao samo Ejvi Lester i šta se onda dogodilo? Ništa, Jugoplastika je imala Tonija Kukoča i to je bilo dovoljno da osvoji sve – titulu prvaka Evrope, titulu prvaka Jugoslavije i jugoslovenski Kup.

Kukoč je propustio jednu utakmicu u KEŠ-u i Jugoplastika je od Makabija izgubila 38 razlike iako su svi ostali prvotimci bili na terenu.

A NBA uticaj?

Igravši u timu koji je imao Džordana i Pipena, ne bi bilo ni normalno ni logično porediti njegov učinak sa drugim igračima koji su u svojim timovima bili prve opcije. Gledaju njegov ofanzivni rejting i broj postignutih poena, kao dva najvažnija kriterijuma i poredeći ga sa svim igračima koji su bili „treća opcija“ u svom timu, dolazimo do četiri sezona se nadprosečnim učinkom po oba kriterijuma – ofanzivni rejting 110 i više i 18 i više postignutih poena u proseku.

„The Last Dance“

Mnogi kritičari serije o Majklu Džordanu ističu da je jedan od najvećih propusta kreatora serije to što Kukoč nije među najvažnijim sporednim likovima. To je, uostalom, rekao i Stiv Ker: „Kukoč bi jednostavno morao da bude na toj slici koja najavljuje seriju sa svima nama“.

Josip Korda je pronašao zanimljiv podatak i u poređenju Kukoča i Kera.

„Ako uzmemo četiri sezone nakon Kukočeve rookie godine i uporedimo u koliko završnica napada po utakmici (šut, slobodna bacanja, asistencija i izgubljena lopta) je učestvovao Kukoč, a u koliko Ker, dolazimo do podatka da Kukoč ima 18,6 napada, a Ker 9,0.“

Dakle, zaista je veoma često bio treća violina Bulsa.

Kada se tome dodaju evropski i reprezentativni uspesi, ova jednačina nema nepoznate. Nije ni jednačina, već recimo 3+4.

Zato odluka da od ove godine bude deo Kuće slavnih nije ispraćena onako kako je to bio slučaj sa Rađom i Divcem. Ova odluka je zakasnila taman toliko godina koliko je bilo potrebno da oni koji su krali signal da bi gledali Tonija u Sarajjevu, oni koji su ćutali zbog koga idu u Halu sportova i oni koji su od Lastova do Varaždina vikali „Tooooni“, zauvek prestanu da veruju u sud „žirija“ koji proglašava članove Kuće slavnih.

Jer taj žiri nije znao da sabere 3+4, a odgovor je prost: 7 u žutom dresu Jugoplastike ili onom crvenom jednog od najvećih timova svih vremena.