„On zaista spasava život“: Ketamin, stari lek koji bi mogao da spreči samoubistva

Maja 2017, Luiza je odlučila da joj je život previše težak i da će ga okončati. Protekle četiri godine, četvoro braće i sestara je umrlo. Bliski prijatelji su se odselili. Osećala se bolno, neizdrživo usamljeno. Šezdesetosmogodišnjoj Luizi (koristim njeno srednje ime da bih zaštitio njenu privatnost) bio je to četvrti pokušaj samoubistva i ovoga puta je bila odlučna da uspe.

Napisala je pismo sa instrukcijama gde se nalaze važna dokumenta i ko šta treba da nasledi. Onda se prijavila u motel, stavila plastičnu prekrivku na krevet, legla i progutala šaku pilula sa šampanjcem. Nekoliko dana kasnije probudila se na psihijatriji. Spremačica u motelu ju je pronašla. „Bila sam veoma ljuta što nisam uspela“, rekla je ona. Pokušala je, bezuspešno, da preseče vene narukvicom.

Samoubistvo je danas deseti uzrok smrti u Sjedinjenim Državama, pokazuju podaci Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. A nova klasa lekova za lečenje depresije (i samim tim i samoubistva) nije se pojavila u poslednjih 30 godina, od pronalaska selektivnih serotonin inhibitora poput prozaka. Psihijatriji su potrebni novi načini lečenja pacijenata koji se pojave sa stomakom punim tableta. Sada naučnici misle da su možda našli jedan – stari anestetik po imenu ketamin koji, u malim dozama, može gotovo momentalno da zaustavi samoubilačke misli.

Depresija postoji u Luizinoj porodici. Prozak joj je jedno vreme pomagao ali je prestao krajem dvehiljaditih, što se ponekad dogodi. Nijedan drugi lek joj nije pomagao da se reši crnih misli. Posle pokušaja samoubistva, psihijatar joj je predložio da proba sa ketaminom.

Pristala je i dobila ga intravenozno. U roku od nekoliko sati, osetila se bolje. Puštena je iz bolnice. Kod kuće je otkrila da odlazak u supermarket više nije „herkulovski zadatak“. Odlazak u auto-perionicu nije nesavladiv posao. „Život je bio bolji. Savladiviji“, rekla je ona.

Upotreba ketamina za lečenje depresije i samoubilačkih tendencija je pomalo kontroverzna. Brojne male studije pokazuju da lek ima veliki potencijal ali je do sada testiran u placebo kontrolisanim studijama na nekoliko stotina pacijenata. Problem je što je to i popularna klupska droga. Poput morfijuma, funkcioniše kao opijat i može da izazove osećaj euforije. Povremeno korisnici ketamina mogu da dožive ozbiljne simptome uključujući i oštećenje mozga.

Bez obzira na to, ako se pokaže da je bezbedan i efikasan u malim dozama, ketamin bi mogao da transformiše način na koji lekari leče pacijente sa samoubilačkim tendencijama i depresijom. Osim sedacije i fizičkog obuzdavanja, lekari nemaju mnogo načina da brzo spreče samoubilačke misli. Antidepresivima koji su sada u upotrebi potrebne su nedelje, ponekad i meseci da prorade, ako uopšte prorade. Takođe, paradoksalno, mogu da povećaju samoubilačke ideje kod nekih pacijenata. Za terapije razgovorom takođe je potrebno vreme da prorade (pod uslovom da uopšte imaju efekta).

Istraživači sa Jejla otkrili su ketaminov potencijal da se koristi kao antidepresiv krajem devedesetih i naučnici Američkog nacionalnog instituta za mentalno zdravlje potvrdili su to sredinom dvehiljaditih. Usledile su brojne studije koje su pokazale da lek pomaže pacijentima na koje ništa drugo ne utiče. Ne utiče na sve u ovoj grupi, ali kada utiče, to se dogodi u roku od nekoliko sati.

Pošto je ketamin već odobrila Američka administracija za hranu i lekove, lekari mogu da ga prepišu pacijentima i za neka druga stanja. To znači da je, teorijski, lek dostupan.

„Više pacijenata bi ovo trebalo da zna“, kaže Luiza. „On zaista spasava život.“

Ranije ove godine, pisao sam o ketaminu i depresiji za list Wired i pacijenti su mi davali različite verzije iste stvari – da im je ketamin promenio život i, u nekim slučajevima, spasao ih.

Ketamin funkcioniše drugačije od drugih antidepresiva. Preovladavajuća teorija je da utiče na glutamate u mozgu za koje naučnici sada tvrde da utiču na depresiju više nego serotoninski način koji su koristili lekovi poput prozaka. Istraživanje na životinjama pokazalo je da delimično blokiranje nekih glutamatskih receptora povećava plastičnost mozga – njegovu sposobnost da pravi nove veze između neurona – i sređuje neke abnormalije koje su rezultat hroničnog stresa. Ovi uticaji na mozak uz brzinu funkcionisanja ketamina inspirisali su niz novih istraživanja. Radi se na sve više lekova koji su ili derivati ketamina ili su zasnovani na tome kako naučnici misle da on funkcioniše.

Ali za mnoge ketamin ima jednu veliku manu. Može da izazove halucinacije i asocijalno ponašanje. Pacijenti mogu da imaju utisak da su napustili telo ili da umiru. Luiza je prvo iskustvo sa ketaminom opisala kao Pikasovu „Gerniku“ – poremećeno i neprijatno. Ali dalje lečenje je, kaže, bilo „divno“ – prepuno predstava ptica, riba i kitova.

Tu je i pitanje bezbednosti dugoročne upotrebe. Depresivni pacijenti često moraju da se vraćaju po dodatne tretmane (Luizi je infuzija potrebna jednom mesečno). Lek se smatra bezbednim kada se jednom uzme, ali niko ne zna koliko uzimanje više doza može da utiče na mozak. A može da izazove i zavisnost.

I pored toga, desetine klinika nude infuzije ketamina kao nezvanični lek protiv depresije. Stavovi o tim klinikama kreću se od toga da ih doživljavaju kao mesta koja se kockaju sa životima pacijenata da bi profitirala, do mesta gde pomažu očajnim pacijentima.

Dr Semjuel Vilkinson, psihijatar sa Jejla koji proučava ketamin, brine da neke od ovih klinika olako odbacuju druge tretmane u korist ketamina. Primer: Luiza je odbila elektrokonvulzivnu terapiju jer se seća da su od nje njena majka i baka bile „živi zombiji“. Doktor Vilkinson smatra da pacijenti treba da razmotre sve mogućnosti pre prebacivanja na ketamin (a elektrokonvulzivna terapija je znatno unapređena, dodao je on). On brine da samoubilački impulsi kod nekih pacijenata mogu naizgled da nestanu posle lečenja ketaminom, da ti pacijenti budu otpušteni iz bolnice i da im se onda samoubilačke tendencije vrate.

Potrebno je izmeriti rizike lečenja sa nesigurnim dugoročnim posledicama i stanja čiji je glavni simptom poriv da se ubijete.

Najveću podršku ketamin dobija od onih koji rade u borbenim redovima medicine: lekara iz hitne pomoći. Luizu sam upoznao preko prijatelja Loana Stjuarta koji radi u hitnoj pomoći u Nju Meksiku gde su Luizu primili zbog predoziranja. On takođe leči pacijente u klinici za lečenje ketaminom u koju je Luiza na kraju počela da odlazi.

Lekari iz hitne pomoći često su upoznati sa ketaminom. Doktor Stjuart ga redovno koristi kao anestetik za decu baš zbog toga jer se smatra bezbednim. Sada kada su istraživanja pokazala da bi mogao da leči depresiju i zaustavi samoubilačke impulse, on veruje da bi lekari trebalo da ga ponude pacijentima koji žele da se ubiju još u hitnoj pomoći.

„Mogli bismo da pomognemo mnogima tako“, rekao je on.

*Mozes Velaskez-Manof je autor knjige An Epidemic of Absence: A New Way of Understanding Allergies and Autoimmune Diseases i urednik magazina Bay Nature.