Prvo su ljudi čuli onaj refren koji je pevao na bini i u čijem je ritmu proslavljao golove, pa su tek onda shvatili o čemu je reč. I nije prošlo mnogo već je postao „običan plesač“, za Italijane „Zingaro“, za Brazilce neobuzdani, nezreli klinac, za tradicionaliste „folirant“. Prošle su godine, promenile su se okolnosti, ali se on nije promenio. Kao ni priča o njemu. Najvažnije, i dalje je budućnost fudbala.
Malo je fudbalskih fanatika koji se makar jednom u životu nisu poradovali nesreći Bajerna iz Minhena. To je klub koji je u svemu besprekoran – makar takvu sliku o sebi odaje, iako mu najvažniji ljudi često borave u sudskim hodnicima – koji igra precizno, tačno, bez mnogo improvizacije i filozofije, ako ta filozofija nije Kantova i ne govori o „praktičnom umu“.
Neretko taj moralni zakon ne pročitaju do kraja i to im se, čak i onda kada su najbolji, nekako vraća, kao ona Augentalerova lopta koja je u bestežinskom prostoru iznad terena Zvezdinog stadiona pobedila i moralne i fizičke zakone.
Ove godine, šef dostave paketića sa specijalnom aromom karme bio je Nejmar. Pari Sen Žermen je izbacio Bajern u četvrtfinalu Lige šampiona, osvetio im se za prošlogodišnji poraz u finalu, a Brazilac je blistao od sreće.
Posle prošlogodišnjeg finala pažljivo je zapamtio sve sarkastične komentare igrača Bajerna, ismevanja pred kamerama i iza njih i sve ono što mu se nabija na nos od kada se pojavio – da je jeftin glumac, akrobata i zabavljač i da nije šampion.
Možda se ove sezone najviše govori o Halandu i Mbapeu, kao „prirodnim naslednicima“ duopola koji drže Ronaldo i Mesi, ali je Nejmar ovoga puta pokazao da je najbolji igrač svog tima.
Nije postigao nijedan gol, ali je plesao po terenu. Nameštao je golove, svojim kretanjima, pasovima, razmišljanjem otvarao „mrtve šanse“ za svoje saigrače, pogađao prečke i stative.
Na Alijanc areni bio je „snežni princ“, na Parku prinčeva bio je pokisli, pariski pesnik. Iako se i sam vrlo posvećeno trudi da uz njegovo ime čak i najveći fanovi retko dopišu takve epitete.
Nejmar je poput onih likova iz tinejdžerskih filmova, koji su najveće face u svojoj školi, vršnjacima idoli, oni koji imaju svoj automobil, najlepšu devojku i povremeno se iživljavaju na slabijima. On je tu ulogu, konstrukciju koju mu je publika nametnula, prihvatio, čvrsto stegao i ne pušta je. Ni onda kada bez ikakvog kontakta poleti u vazduh i napravi plačnu facu. Ni onda kada u isto vreme svake godine napusti svoj tim da bi bio kod sestre na rođendanu. Ni onda kada na kraju svake pesme upravo on gubi.
U Barseloni je često bio treći – iza Mesija svakako, iza Suareza često. Onda je prešao u Pariz i tim nije mogao ni do četvrtfinala Lige šampiona. Kada su se dočepali finala opet su izgubili. Na dva Mundijala Brazil ne uspeva da odvede do trofeja, čak ni blizu.
Međutim, dok mrzimo te popularne, lepe i moćne negativce u tinejdž filmovima, često zanemarujemo koliko su zapravo dobri. Onaj naš heroj, čiju priču pratimo, doživljava psihičku transformaciju, prolazi čitav niz filmskih prepreka, disciplinovano se rve sa izazovima u procesu treniranja i posle svega toga ne dođe i odvali od batina onog negativca. Ne, tuku se do poslednje runde, plešu jedan protiv drugog do poslednjeg takta, trkaju se do poslednje krivine.
Istina, ne bi bilo nikakve čari u tome da dobro pobedi zlo posle tri sekunde, ali ima malo i do toga što su ti antiheroji stvarno dobri u tome što rade.
Nejmar nije predstavnik zla u borbi sa dobrom, nije čak ni antiheroj, iako ne odustaje od toga da nam dokaže svima da jeste.
Čovek je jedan od najboljih na svetu u svom poslu. Ima neverovatno visok nivo uspešnosti driblinga – mnogo dribla i mnogo dobro dribla. I uvek je među igračima koji dobijaju ubedljivo najviše batina. Zvučaće nepopularno, ali udarci koje je on primio tokom karijere više podsećaju na udarce koje je primao Maradona, od onih koje prima Mesi.
Kada Argentinac i Portugalac na radnju svog duopola okače tablu „zatvoreno“, ostaće upražnjeno mesto i Haland i Mbape će se, takav je narativ, tu dobro uklopiti iako su im igračke dimenzije bar za dva broja manje od Mesijevih i Ronaldovih. I ta će stvar biti potpuno besmislena samo zbog jednog detalja – u tom će trenutku na svetu biti bolji igrač od obojice, iako će iz nove GOAT trke svakako biti izuzet.
Kada je Haland meditirao posle prošlogodišnje pobede protiv PSŽ-a u Ligi šampiona, na kraju je uz osmeh meditirao Nejmar. Kada god Mbape proleti kao munja po boku, ili kroz sredinu, ili kuda god želi i postigne gol, mora da se seti kome ide veliki deo zasluga za njegov šah mat. Valjda je to isti osećaj koji je Nejmar imao kada je proslavljao golove na Mesijeve asistencije.
Stvar bi bila potpuno filmska kada bi u naredne tri utakmice do kraja Lige šampiona Brazilac doživeo preobražaj, prećutao bez suza svaki faul, sve one stative pretvorio u golove, a sve driblinge u zasebna mala čuda. Tada bi sasvim sigurno njegov tim konačno postao prvak Evrope, ali to nije ono što on naposletku priželjkuje. Ne želi da se popne na tron pretvoren u ono kako mi vidimo heroje filmova čije priče i izazove pratimo.
On želi da ovo bude film u kome će najlepši i najmoćniji klinac u školi na kraju zaista ostati sa najlepšom devojkom i svojim skupim kolima otići u noć.
Da ne bude – evo konačno se promenio, zato je i uspeo.
Nego da bude – nepopravljiv je, zato i jeste uspeo.
„Običan plesač“, „dosadni folirant“, „Zingaro“ i majstor fudbala.
Tagovi
