„Juventus mora, Ajaks bi mogao…“
Tako je jedan od britanskih komentatora započeo prenos utakmice „Stare dame“ i „Kopljanika“ u Torinu. Jer Bjankoneri, pojačani igračem koji poslednjih godina služi i kao stalak za ordenje, zaista su imali imperativ. Imao ga je i Ajaks, ali u nekom drugom svetu.
Kada je Rinus Mihels izveo Neskensa, Krojfa, Krola i družinu na plažu i usmeravao ih da se fokusiraju na tehniku izvođenja pokreta, pod opterećenjem, nastala je ajaksova fudbalska škola.
U svojoj briljantnoj knjizi „Brilliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Soccer“, Dejvid Viner opisao je Mihelsov stil jednostavno:
„Mihels je imao ideju da napravi konceptualnu revoluciju u kojoj nije važno koje je veličine fudbalsko igralište jer to svojim kretanjem određuju igrači. Tako su igrači Ajaksa svaki teren činili većim dok bi držali loptu, a kada bi je izgubili, uništavali su sav protivnikov slobodan prostor.“
Kada je ta Mihelsova ideja postala stvarnost, nastao je „totalni fudbal“.
Ajaks je u u tri vezane sezone dominirao Evropom i zauvek na dres zakačio epolete velikog kluba. Evropskog giganta. I kada ga je predvodio direktni (verbalni i fudbalski) rival Mihelsovog omiljenog učenika, Luj Van Gal, Ajaks je igrao totalni fudbal. Jednu njegovu verziju. Šampionsku, ispostaviće se.
U međuvremenu, otupela fudbalska koplja sklonjena su u hangar uspomena i pričalo se o tome da pripadaju prošlosti. Posle četiri sezone bez titule takav je stav izgledao potpuno realno. A onda su se pojavili dečaci, radoznali i razigrani, upali u hangar i poželeli da se poigraju starim kopljima.
Jer koliko god da se Ajaks promenio u poslednje dve decenije, jedna stvar je ostala ista. Fudbalska škola. Ona je i dalje isti Rinusov sistem stvaranja igrača i stvaranja mentaliteta. Kada u prvih 11 tima iz Amsterdama igra osam igrača iz te škole (makar je u prolazu zakačili), nikoga ne bi trebalo da iznenadi „totalni fudbal“. Kada su preostala trojica iskusni, mudri i vešti fudbaleri, iznenađenje bi trebalo da bude još manje.
Međutim, svi su šokirani. Ajaks je istresao iz gaća Bajern u Minhenu, Real u Madridu i Juventus u Torinu. Uprkos svim sumnjama.
Kako to, sve popularniji, video materijal kluba kaže: „Čujemo samo bla, bla, bla, bla i baš nas briga za to“.
Sumnje su pretvorili u najobičnija naklapanja, a generacije koje su pronele slavu o klubu iz Amsterdama, u uvodne scene za svoju predstavu. Jer Ajaks Erika Ten Haga bolji je od Mihelsovog i Van Galovog, jer igra danas.
Danas kada je „nemoguće“ pobediti bogatijeg, nadigrati iskusnijeg i prebiti jačeg od sebe. Sve je to uradio „fudbalski vrtić“.
Dobili su deset duela više i ostvarili 16 „čišćenja“ više od Juventusa, čiji su igrači u proseku teži 20 kilograma i viši 10 centimetara. Ili to samo tako izgleda.
Nisu postojali do 20. minuta i četvrte sekunde meča, a onda je Tadić petom proigrao Neresa kroz šumu nogu i probudili su se.
Najviše imponuje to što su i kada su gubili i kada su vodili igrali isto. I upravo to je bio njihov imperativ, u njihovom svetu. Svetu „totalnog fudbala“, Rinus Mihelsa, Johana Krojfa i Luja Van Gala.
Pardon, svetu Ten Haga, Onane, Blinda, De Lihta, De Jonga, Ziješa, Tadića – ma svih. Svetu koji na „bla, bla, bla, bla“ odgovara tako što od stadiona u Torinu stvori nepregledno polje, a Ronaldu toliko zatvori prostor i uništi kretnje da i pored postignutog gola izgleda kao zatvoren u krevetac.
U polufinalu će sačekati Pepa Gvardiolu, najboljeg Krojfovog učenika i njegov skupocen tim. Ili Poćetina, mađioničara sa čarobnjacima u rukavu.
Bla, bla, bla, bla.
Tagovi
