Dušan Kovačević je neizostavan deo biografije Nede Arnerić.
Prva asocijacija na njihovu saradnju je naravno film „Ko to tamo peva“, koji je po scenariju Dušana Kovačevića režirao Slobodan Šijan. U svim ovim medijskim epitafima, pa i u retrospektivama karijere Nede Arnerić, pozorište je padalo u drugi plan. Isticala se njena filmska karijera i uloge, a na neki način je u medijima „trpeo“ njen pozorišni život. Dušan Kovačević se podjednako priseća i filmske i pozorišne veličine Nede Arnerić.
„Nedu sam upoznao sedamdesetih godina kada je ona već bila filmska zvezda. Nije prošlo dugo vremena od tada, mi smo se spremali da snimamo film ‘Ko to tamo peva’ i ja sam, u dogovoru sa Slobodanom Šijanom, pravio podelu za film. Neda Arnerić je tad igrala u Ateljeu 212 i bila je na korak da postane njegov stalni član, međutim, neke druge uloge odvele su je od te mogućnosti. Ali ona je u tom pozorištu stalno bila sa glumcima koji će kasnije činiti većinu ekipe u filmu ‘Ko to tamo peva’. S obzirom na to da sam i ja dugo vremena provodio u Ateljeu sa svojim predstavama, Šijanu sam predlagao ko bi od glumaca iz tog ansambla mogao najbolje da odigra uloge iz filma, a među njima predložio sam i Nedu, ubeđen da će ona taj lik mlade odigrati najšarmantnije i najbolje. Neda tada ima, čini mi se, 27 godina, kada igra tu ulogu zajedno sa Slavkom Štimcem.
Njih dvoje uneli su veliki šarm u taj film i neke scene koje su ostale iz tog filma postale su kao obeležje i tog filma i tog vremena uoči rata.
Neda je bila neko ko je svojim osmehom i lepotom plenio gledaoce. Ako bih pravio paralelu sa evropskim filmskim glumicama, ona je bila, smeo bih da kažem, srpska varijanta Brižit Bardo. Po lepoti, šarmu, erotici, po svemu onome što je obeležilo i život i karijeru Brižit Bardo. Kao što je Milena Dravić bila bliska izgledu i šarmu Katrin Denev.
Odlazak Nede Arnerić je odlazak jedne velike dive mnogih generacija koje su bile zaljubljene u nju. Ljubav i šarm koji je u odnosu sa publikom bio uzajaman, Nedu je koštao života. Ona je sa 12-13 godina ušla u film i čini mi se da se u toj ranoj mladosti izuzetno potrošila“, ispričao je Dušan Kovačević za aktuelni broj Nedeljnika.
Tagovi
PAD Vizantije
mika antić posmrtni marš klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci, nisu gadovi, nisu ubice. Smrt je - pomilovanje. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja, na miru. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita, kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu.