Ono „ruski“ i nije neka prednost za Oskara: Šta „Ruski konzul“ govori o odnosu prema Kosovu i Metohiji

Da je „Ruski konzul“ snimljen pre Putinove aneksije Krima, sigurno bi imao veće šanse na međunarodnoj sceni. U ovakvom geopolitičkom i geokulturnom ambijentu ono „ruski“ i nije neka prednost za Oskara. Pre je za „kenselovanje“. Mada da je u ovakvim stvarima presudno biti i „angloamerički“, onda bi „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića, samo da mogu, počistili konkurenciju. Za njih bi, da može, verovatno glasao i Kristofer Hil.

„Ruski konzul“ ukazuje na kosovsku sudbinu koja zavisi od toga kod koga je batina u tom trenutku. I pokušava da prevaziđe taj glib kroz razumevanje tragedije, lične i nacionalne, na univerzalno razumljiv način. Pri čemu Miroslav Lekić vešto koristi uzanse zatvorskog žanra što doprinosi boljem prihvatanju filma i kod publike koja nije toliko upoznata sa genezom kosovske krize. Koja, na primer, ne razume „slučaj Martinović“ o kome je i „Njujork tajms“ pisao 1986. Slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao je najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim detaljima na televiziji i u štampi. Ovaj Srbin sa Kosova i Metohije je 1985. primljen u dom zdravlja u Gnjilanu sa povredama izazvanim guranjem staklene flaše u njegov anus. On je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Stane Dolanc, tih godina neformalni vladar Jugoslavije, zaključio je slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana: „Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa… Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri.“ Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom. To je, kao, bila potvrda da nije bilo terora na nacionalnoj osnovi već samozadovoljavanja.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pre ove i svih drugih medijski ispraćenijih trauma iz osamdesetih godina, kada se odvija radnja romana „Ruski konzul“, Srbe sa Kosova potiskuje, kako kaže Vuk Drašković, združeni fanatizam i albanskih i srpskih staljinista, maoista, titoista. I time se na filmu daje kontrast idiličnom kolažu iluzija sa ekrana na kojima se i na Kosovu i Metohiji gleda program jugoslovenske televizije, pa se u „Ruskom konzulu“ vidi i Zdravko Čolić u šou programu.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 663

UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „HOW TO“ NA POKLON

HT 10