Telo mladog Sirijca pronađeno je u šumi nedaleko od granice između Belorusije i Poljske u subotu 13. novembra. Tako se broj umrlih izbeglica na ovom delu granice Evropske unije popeo na jedanaest. Umrli su od hladnoće jer su se temperature u ovim krajevima spustile ispod nule. Poljski vojnici i policija koji su tu postavljeni da utvrde granicu potiskivali su izbeglice na belorusku teritoriju udarcima i gasnim bombama, gde im granična policija nije dozvoljavala da se vrate putem kojim su došli pucajući im iznad glava. Oko dve hiljade ljudi, uglavnom iz Iraka i Sirije, među kojima je najviše Kurda, našlo se u zamci na ničijoj zemlji koja je narednih dana bila centar novog međunarodnog sukoba.
Na granicama Evropske unije je od početka izbegličke krize 2014. godine umrlo desetine hiljada ljudi koji su pokušali da preko Mediterana dospeju na evropsku obalu. To je samo manjina onih koji su bežali od ratova koji su razorili Siriju, Irak, Libiju, Avganistan, Jemen, Nigeriju, Somaliju ili Sudan. Oni bi, prema uslovima Ženevske konvencije, mogli da traže azil u nekoj od zemalja Evropske unije, ali je u praksi to gotovo nemoguće, jer nema načina da to učine preko diplomatskih predstavništava u svojim zemljama. Jedini način je da se nađu na teritoriji zemlje u kojoj žele da traže azil, što ih tera da preuzimaju ogroman rizik ilegalnog prelaska morskim i kopnenim putem do evropske luke spasa.
Evropska unija je, međutim, sve više neprobojna tvrđava za izbeglice koje nisu poželjne. To pokazuje i ova nova kriza na poljsko-beloruskoj granici, gde ljudi umiru od hladnoće, gladi, žeđi i maltretiranja, prema izjavama malobrojnih očevidaca koji su uspeli da se približe zoni u kojoj je pristup zabranjen humanitarnim organizacijama i novinarima. Umesto da ovu situaciju tretira kao humanitarnu krizu, Evropska unija ju je proglasila agresijom na njenu teritoriju. Kako je došlo do ove nove međunarodne krize koja je izazvala paniku u Briselu?
Orban i Tramp kao preteče
Evropska unija je utvrdila da se radi o organizovanoj akciji dovođenja migranata avionima sa Bliskog istoka za šta je optužila beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka. Prema informacijama nemačkih obaveštajnih službi, u Minsk je proteklih nedelja avionima iz Iraka i Sirije stizalo između osamsto i hiljadu migranata dnevno, koji su potom odlazili na granicu. Poljski ministar unutrašnjih poslova je objavio fotografije na kojima su beloruski graničari sa kleštima u rukama duž granice na kojoj su Poljaci postavili bodljikavu žicu. Varšava je optužila Belorusiju za „državni terorizam“, a Evropska unija je podržala operaciju zatvaranja granice za izbeglice sa Bliskog istoka, nazivajući poteze Minska „hibridnim ratom“. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen govorila je o „ciničnoj instrumentalizaciji migranata“ koje Belorusija šalje u Poljsku, ali ništa nije rekla o nehumanom odnosu poljskih vlasti prema izbeglim ljudima, zanemarujući humanitarni aspekt krize. U Briselu je počelo ozbiljno da se raspravlja o tome kako da se finansira izgradnja zidova na spoljnim granicama Unije. Bodljikava žica više nije dovoljna, Poljska namerava da izgradi zid dugačak više od sto kilometara koji bi koštao oko 353 miliona evra. Litvanija već postavlja metalnu ogradu dugačku 300 kilometara duž granice sa Belorusijom.
Šest godina ranije, odluka mađarskog premijera Viktora Orbana da ogradi bodljikavom žicom granicu sa Srbijom kako bi sprečio migrante koji su išli balkanskom rutom da uđu u Mađarsku, izazvala je osude unutar Evropske unije. Sa svih strana su pljuštali rezignirani komentari kada je Donald Tramp u predizbornoj kampanji tražio podizanje zida sa Meksikom. Iz današnje perspektive Orban i Tramp su bili preteča trendova koji su uzeli maha. Odnos prema izbeglicama i migrantima u najliberalnijim zemljama sveta pokazuje da je ponašanje koje je do juče bilo nedopustivo i smatralo se protivnim evropskim vrednostima sada prihvatljivo. Trideset godina nakon pada Berlinskog zida u Evropskoj uniji grade nove zidove, a u tome učestvuju i najliberalnije, levo orijentisane vlade, poput danske koja je Litvaniji za odbranu od neželjenih migranata poklonila petnaest kilometara posebne bodljikave žice prekrivene oštricama poput žileta koje mogu da nanesu smrtonosne povrede. Danska levica je 2019. godine postavila cilj „nula azilanata“, spajajući tako svoj model države blagostanja sa ultradesničarskim receptom. Njen ministar za imigraciju Matijas Tesfaja, inače sin etiopskog izbeglice, u poseti Litvaniji krajem septembra otišao je da vidi kako je postavljena bodljikava žica koju je poslala njegova vlada. Danski ministar je rekao da kritike na račun Budimpešte „nisu tačne“ i da je ograda „razumno rešenje“ u uslovima nekontrolisane imigracije.
Geopolitičke tenzije
Kriza na poljsko-beloruskoj akciji vraća u sećanje veliki talas izbeglica koje su 2015. godine krenule ka Evropi. Za razliku od nekoliko hiljada ljudi u Belorusiji, tada su milioni ljudi pokušali da se probiju do zemalja Evropske unije i zatraže azil. To je izazvalo veliku krizu unutar same Unije. Oni koji su bili na udaru, poput zemalja centralne i istočne Evrope, reagovali su zatvaranjem granica, dok su zapadne članice Unije pokušale da se izvuku iz dogovora da se broj pristiglih izbeglica pravilno rasporedi među članicama tako što su pogurale uredbu da se azilanti zadrže u prvim zemljama u kojima su registrovani i tako prljav posao zaustavljanja migranata prepuste siromašnim zemljama na rubu Unije.
Nemačka je jedina otvorila vrata za oko milion izbeglica, a tadašnja kancelarka Angela Merkel, suočena sa podelama unutar Evropske unije i nedostatkom solidarnosti, izjavila je da sudbina Unije zavisi od toga kako će se nositi sa migrantskom krizom. Ubrzo se pokazalo da Unija nije izdržala potres. Migrantska kriza je bila uvod u Bregzit – Velika Britanija je pokazala da se njeni problemi zaustavljaju na Lamanšu – i zbijanje redova unutar Višegradske grupe (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oko migracione politike koja se svodi na to da ne žele nijednog (muslimanskog) migranta na svojoj teritoriji. Teroristički napadi na evropskom kontinentu koji su bili posledica radikalizacije usled ratova u zemljama Bliskog istoka koje su vodile zapadne vojne koalicije, dali su krila omiljenim tezama ultradesničara o invaziji migranata, islamizaciji kontinenta i ugrožavanju hrišćanskog identiteta. Ove teme koje su bile na marginama političkog života ušle su u glavni tok evropskih debata. Migrantska kriza je dovela do zaokreta udesno u Austriji i Italiji, do snaženja ultradesničarskih tendencija u Francuskoj i Nemačkoj, ali i u Danskoj, Švedskoj, Holandiji, Belgiji i zemljama Višegradske grupe.
Izbeglička kriza je dostigla vrhunac 2015. godine nakon čega se talas izbeglica koji dolaze u Evropu iz godine u godinu smanjivao, ali se nije zaustavio. Ove godine (prema podacima Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija iz novembra) u Evropsku uniju je stiglo sto hiljada ljudi, najveći broj preko Mediterana u Italiju, Grčku, Španiju, na Kipar i na Maltu. Broj mrtvih i nestalih od početka godine do novembra je oko 1.313 (2016. godine je zabeleženo 5.000 mrtvih i nestalih).
Nova kriza na granici sa Poljskom, koja ne može da se uporedi sa razmerama od pre šest godina, rezultat je nedosledne i nedolične politike Evropske unije prema izbeglicama i migrantima, na koju su se nadovezale geopolitičke tenzije na njenim spoljnim granicama.
Kakva god da je bila namera beloruskih vlasti, da testiraju protivnika ili ostvare neki cilj, nije jasno, do krize ne bi došlo da Evropska unija poštuje međunarodne obaveze i prihvata zahteve za azil u zemljama koje su zahvaćene ratom i ne posmatra izbeglice na njenim granicama isključivo kao instrument političkog pritiska već pre svega kao ljude u nevolji. Brisel ima dovoljno političkih instrumenata da potom izvrši pritisak na Minsk, kao što već čini.
U Briselu misle da Lukašenko želi da se osveti Evropskoj uniji zbog sankcija koje mu je nametnula prošle godine kad je osvojio šesti predsednički mandat sa 80 odsto glasova (na vlasti je od 1994. godine) i ugušio proteste u Minsku na kojima je učestvovalo stotine hiljada demonstranata. Veruje se da sredstva koja plaćaju izbeglice za turističke agencije koje organizuju put, za avio-kompanije i hotele služe režimu u Minsku da ublaži teret sankcija. U isto vreme poslanici Evropskog parlamenta izjavljuju da te sankcije i nisu tako oštre, da su mahom usmerene protiv pojedinaca. Evropska unija je, inače, pre nekoliko godina poslala beloruskim graničnim stražama opremu za nadzor i patroliranje u vrednosti od dva miliona evra za borbu protiv ilegalnih imigranata, opremu koju su, kako se sumnja, beloruske vlasti iskoristile i za obračun sa unutrašnjim neprijateljima.
Različiti aršini
Belorusija je zajedno sa Turskom na vrhu spoljnopolitičkih preokupacija Brisela od leta 2020. godine, ali su primenjeni različiti aršini u odgovoru na delovanje Minska i Ankare koje se smatra suprotnim interesima Evropske unije. Dok su Belorusiji uvedene sankcije zbog gušenja demonstracija, obračun sa Turskom zbog vojnog prisustva u Libiji, na istočnom Mediteranu i na Kavkazu odložen je za kasnije. Turska je članica NATO-a, iako Erdogan često pokazuje da ne mari mnogo za saveznike i obaveze prema vojnom savezu, a ima i načina da uzvrati na pritiske, kao što je ucena da će pustiti migrante koji se nalaze na teritoriji Turske u Evropsku uniju, dok Brisel plaća Ankari milijarde evra da ih zadrži na svojoj teritoriji. Slične ucene koriste i zemlje unutar Evropske unije. Orban je početkom novembra upozorio Brisel da je spreman da otvori koridor za migrante ka Austriji, Nemačkoj i Švedskoj ukoliko Evropska unija ne plati ogradu od bodljikave žice ka Srbiji koju je njegova vlada digla 2015. godine.
Ako je Lukašenko pomislio da može da vrši pritisak na Evropsku uniju kao Erdogan, nove sankcije protiv Belorusije koje je doneo Brisel 15. novembra će u tome da ga razuvere. Odgovor beloruskog ministarstva spoljnih poslova je da su optužbe da Minsk upravlja graničnom krizom „apsurdne“. Lukašenko je izjavio da bi sukob na granici bio „apsolutno štetan“ za njih i da Belorusija, naprotiv, pokušava da ubedi izbeglice da se vrate kući ali da oni to ne žele, kao i da Varšava namerno podiže tenzije zbog unutrašnjih problema.
Za opstanak Lukašenka na vlasti u Evropskoj uniji optužuju Rusiju, koja ga toleriše jer joj ne odgovara da Belorusija padne pod uticaj Zapada i NATO-a. Sudbina beloruskog predsednika zavisi od ruske podrške, zbog čega se u Briselu postavlja pitanje uloge Kremlja u ovoj krizi. Nemačka kancelarka Angela Merkel je zato pozvala Rusiju da se uključi. Moskva od početka govori da nema nikakve veze sa ovom krizom i da je pogrešno svaljivati svu krivicu na Lukašenka i belorusku stranu, kao i da su evropski ideali humanizma pali na ispitu. „Ne treba zaboraviti šta je uzrok ovih migrantskih kriza. Da li je Belorusija razlog ovih problema? Ne, razloge su stvorile zapadne i evropske zemlje“, rekao je Vladimir Putin u intervjuu za Prvi program Ruske televizije.
U složenim odnosima između Rusije i Evropske unije i Rusije i NATO-a koji se tiču krize u Ukrajini i tenzija sa naoružanjem, svaka varnica može da produbi sukob. Tome u prilog ide dodatno dovlačenje naoružanja na istočne granice Evropske unije, vežbe američkih i NATO trupa u Crnom moru, kao i koncentrisanje ruskih trupa na granici sa Ukrajinom. Kriza na poljsko-beloruskoj granici je povod za novo gomilanje vojske i oružja – Poljska je poslala na granicu oko 15.000 vojnika kojima su se pridružile britanske trupe, iako Velika Britanija nije više u Evropskoj uniji. Britanski general Nik Karter, šef britanskih oružanih snaga, rekao je povodom ove krize da je rizik od slučajnog sukoba veći nego tokom Hladnog rata.
Rizik od sukoba
Litvanija, Estonija i Poljska su iskoristile novu migrantsku krizu da najave da će se pozvati na član 4 povelje NATO-a koji predviđa konsultacije kada postoji briga za opasnost od bezbednosnih rizika kojima je izložena neka od članica saveza. To je saopštio poljski premijer 14. novembra, što još jednom pokazuje da se ove zemlje više oslanjaju na Vašington i na vojni odgovor nego na Brisel i diplomatiju kada su u pitanju Rusija i njeni saveznici. Lukašenko sa svoje strane traži da se na belorusku granicu postave ruske rakete čiji je domet 500 km, što ne deluje ozbiljno kao ni pretnja da neće isporučivati ruski gas koji ide preko beloruske teritorije za Evropsku uniju.
Zahtev Litvanije, Poljske i deset drugih zemalja Evropske unije Briselu da „prilagodi postojeći pravni okvir novoj stvarnosti“ govori, međutim, da bi praksa nehumanog tretmana izbeglica mogla da se legalizuje, pa tako i poveća njihova zloupotreba od strane krijumčara i rizik od spoljnih političkih pritisaka na EU. Primeri surovosti granične policije i obalskih straža na Mediteranu sve su brojniji. Grčki obalski stražari, prema izjavama svedoka, bacaju migrante u more, dok hrvatski graničari tuku i deportuju izbeglice nazad u Bosnu i Hercegovinu. Libijska pogranična policija koja se obučavala u Evropskoj uniji presreće brodove sa migrantima i šalje ih u centre za detenciju koji su zapravo zatvori u kojima su izloženi najgorim mučenjima.
*Tekst je originaln oobjavljen u Nedeljniku od 18. novembra
