Godine 1956, američki grad Dartmut bio je domaćin grupi matematičara na Letnjem istraživačkom projektu o veštačkoj inteligenciji u Dartmutu, seminaru koji će uvesti u upotrebu izraz „veštačka inteligencija” (VI) da bi imenovao sisteme koji simuliraju ljudski um. Ovu formulaciju uvodi Džon Mekarti kako bi se razlikovao od Norberta Vinera i kibernetičara, koji su u to vreme privlačili pažnju i sredstva izdvojena za automatizaciju industrijskih procesa. Učesnici konferencije u Dartmutu oslanjali su se više na liberalnu ekonomsku teoriju, za razliku od kibernetičara, koji su bili dobri pozavaoci antičke filozofije i nauke o živim organizmima. U pristupu svom novom području istraživanja, oni su pošli od pretpostavke da „um predstavlja nešto uređeno, da živi unutar pojedinačnog mozga i da sledi implicitnu i pouzdanu logiku koja bi se mogla na uverljiv način modelovati pomoću računarskih modela izvedenih iz posmatranja društvenih događaja”.
Metode veštačke inteligencije inspirišu se ortodoksnom ekonomijom, posebno kroz ekstrapolaciju ljudskih ponašanja na osnovu modela racionalnog i proračunatog pojedinca. Herbert Simon, jedan od pionira, i sam ekonomista, oslanjaće se na studije Adama Smita o upravljanju i procesima donošenja odluka kako bi usmerio razvoj onoga što će postati osnova „simboličke paradigme” veštačke inteligencije: koncepciju sistema koji povezuju nizove pravila odlučivanja kreiranih od strane stručnjaka. Psiholog Frank Rosenblat pronaći će inspiraciju za svoj perceptron, predak „neuronskih mreža” i simbol „konekcionističke paradigme”, u radovima Fridriha Hajeka o tržišnim strukturama, decentralizovanim i spontanim asocijacijama: prema ovom modelu, veštačka inteligencija treba da dovede do pojavljivanja prirodnog reda, koji je sposoban da statistički organizuje svet na efikasniji, funkcionalniji i racionalniji način od pojedinaca i kolektivnih entiteta kao što su države.
Ove dve koncepcije, često suprotstavljene unutar računarskih nauka (computer science), zapravo proističu iz istih aksioma. Kao što tvrdi filozof Metju Triklo, nejasna definicija pojma „informacije” je ono što je omogućilo analogije između stvari koje su toliko udaljene jedne od drugih kao što su mašine i živi organizmi, računari i mozak, politička ekonomija i metafizika. Takve paralele, zapravo su u suprotnosti s izjavama kibernetičara i osnivača informatike, kao što je Džon fon Nojman, koji smatra da se „obrađivanje informacija koje se odvija u mozgu bitno razlikuje od onoga što se dešava u računaru”.
Danas konekcionističku veštačku inteligenciju predstavljaju ličnosti kao što su Jošua Benigo i Jan le Kun, koji su obojica dobitnici Turingove nagrade za 2018. godinu. Prvi, profesor na Odeljenju za računarstvo Univerziteta u Montrealu, zalaže se za donošenje propisa i naglašava opasnosti neograničenog razvoja veštačke inteligencije. Drugi vodi istraživanje veštačke inteligencije u Meti (Fejsbuk), gde je i potpredsednik, i nastoji da deluje umirujuće – možda imajući na umu interese svoje kompanije. Iako su njihove izjave često suprotstavljene, obojica zastupaju pogled na ljudsku inteligenciju koji je analitički i usmeren na pojedinca, i direktno slede tradiciju Mekartija i Rozenblata.
Smeštena u središte ekonomskih, intelektualnih, vojnih i čak filozofskih izazova, veštačka inteligencija kakvu danas poznajemo danas se često više prikazuje kao uzvišeni i neizbežni rezultat ljudske genijalnosti, nego kao degenerisani plod američkog individualizma.
Krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, istraživanje u ovoj oblasti ulazi u dug period zimskog sna. Sam termin „veštačka inteligencija” (VI) odbija finansijere, a VI dobija ime „napredna algoritmika”. U isto vreme, u SSSR-u, naučnici razvijaju drugi (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
