Nezavisna komisija istoričara istražila je aktivnosti zapadnonemačke špijunaže BND-a na jugoistoku Evrope do 1968. To je jedini primer u svetu da su istoričari dobili pun pristup tajnim arhivama obaveštajne službe.
Koliko je dobra bila zapadnonemačka špijunaža u Jugoistočnoj Evropi? Najnovije istraživanje Nezavisne komisije istoričara nemačke Savezne obaveštajne službe (BND) dala je poprilično jasne odgovore, prenoi Dojče vele.
„BND se interesovao pre svega za vojne potencijale država Istočnog bloka“, kaže učesnik u istraživanju Andreas Hilger. Poljska, Mađarska i Čehoslovačka su bile zanimljive kao područja nastupanja sovjetske armije. Da bi na vreme uočili takve namere, nemačkim obaveštajcima je situacija u Jugoslaviji, Rumuniji i Bugarskoj bila indikator za rano uzbunjivanje.
BND su osnovali Amerikanci 1946 kao „Organizaciju Gelen“, a 1956. je obaveštajna služba prešla u nadležnost zapadnonemačke vlade. Dakle, nemački obaveštajci nisu imali skromne ciljeva. Ali su im rezultati bili poprilično skromni.
„Za BND je bio veliki uspeh kada bi u nekoj od ciljnih zemalja imao ’izvor koji javlja’. Broj tih izvora ostao je skroman, šezdesetih je iznosio između 9 i 22 – za celu Jugoistočnu Evropu. Agenti višeg ranga nisu bili među njima“, kaže Hilger, koji je u međuvremenu postao zamenik direktora Nemačkog instituta u Moskvi.
Složene veze, agresivna konkurencija
Komplikovanost zapadnonemačke špijunaže može se videti na primeru „Operacije Kasiopeja“. Pod tim kodnim imenom BND je između 1955. i 1963. evidentirao jednu Nemicu kao izvor u bugarskom gradu Vidinu. Ali zamršeni putevi održavanja kontakta i agresivni postupci bugarske obaveštajne službe, koja je prisilno regrutovala bugarskog supruga „Kasiopeje“, suzili su mogućnosti izvora. Fragmentarno posmatranje vojnih objekata bile su najvrednije informacije koje je „Kasiopeja“ mogla da pruži, sve dok nije dospela u opasnost, pa je „isključena“.
„Takve probleme je BND pokušao da reši posetama poslovnih ljudi, novinara i turista, ali njihove informacije bi ostajale parcijalne, a nisu mogli ni da gledaju iza kulisa“, kaže Hilger.
BND je, na primer, između 1958. i 1965. angažovao jednog austrijskog novinara, koji je redovno putovao iza Gvozdene zavese. Agent „Gredler“ javljao je svoja zapažanja i razgovore, ali BND je ocenio da je vrednost tih informacija mala. S vremenom je izvor postajao interesantan za sve više istočnih i zapadnih tajnih službi, pa je obaveštajna delatnost postala operacija kontrašpijunaže.
Poklekli pod sopstvenim ambicijama
„Saradnici nemačke obaveštajne službe su svakako bili snalažljivi“, objašnjava Hilger. Ponekad su ušivali instrukcije za agente u ženski donji veš, kako bi ih preneli preko granice, „ali rezultati i uspesi koje je postigao BND bili su vrlo ograničeni“, dodaje on.
Slično su celu stvar videli i nalogodavci iz Bona – bili su nezadovoljni učinkom. Ministarstvo odbrane 1965. uputilo je pitanje da li je BND još uvek „blizu neprijatelju“. A tri godine pre toga, šef vojnog ranog uzbunjivanja ponudio je svoju ostavku uz reči da on ne može više da garantuje pravovremeno uzbunjivanje.
Najveći deo informacija o Jugoistočnoj Evropi ionako nije dolazio od agenata, već na osnovu anketiranja izbeglica i emigranata u Austriji i Nemačkoj. Koliko je BND bio ispod sopstvenih očekivanja pokazuje ustanak u Mađarskoj 1956. „On je potpuno iznenadio BND“, kaže Hilger.
Te godine je svega 20 izveštaja agenata iz Mađarske stiglo u BND. A kada je 9. decembra 1956. mađarska obaveštajna služba otela predvodnika zapadnonemačkih agenata Šandora Visnija prilikom sastanka sa izvorima na mađarsko-austrijskoj granici, stvar se dodatno pogoršala.
Usledilo je razotkrivanje izvora, službenih mesta u Bonu i stalnih saradnika, kao što je rukovodilac kontraobaveštajne službe za Mađarsku Đerđ Koljnaj. BND je svog obaveštajca rođenog u Mađarskoj ostavio na odgovornom mestu, pa ga čak 1965. i unapredio za rukovodioca vojno-obaveštajnih poslova u Mađarskoj. To je bila jedna od kadrovskih i zanatskih grešaka nemačke obaveštajne službe.
Precenjeni nacionalsocijalistički veterani
Koljnaj je u Drugom svetskom ratu radio za mađarsku kontraobaveštajnu službu, pa ga je nemačka obaveštajna služba rado angažovala posle rata zbog stručnosti i poznavanja jezika. To je bio primer katastrofalne kadrovske politike.
Andreas Hilger kaže: „Dodatna vrednost koja se očekivala od vojnih i nacističkih veterana nije postojala. Poznavanje zemalja bilo je selektivno i zastarelo, a stare veze su zbog promene vlasti prekinute. Dokumenti ne pokazuju posebne špijunske sposobnosti tih veterana. Bivši pripadnici nacionalsocijalističkog bezbednosnog aparata izgradili su svoje mreže u BND-u, kao bi se domogli sigurnih radnih mesta. Pri tom su stara uverenja bila važnija od stručnosti“.
Odeljenje za Jugoistočnu Evropu bilo je pravi primer za to. „Službeno mesto 71“ je od 1946. do1968. zapošljavalo bivše oficire Vermahta, među koje je spadao i prvi rukovodilac odeljenja Rupert Mandel, bivši saradnik Glavnog sekretarijata za bezbednost Rajha. Tek je šezdesetih, nakon što je bivši esesovac u zapadnonemačkoj obaveštajnoj službi Hajnc Felfe razotkriven kao dvostruki agent koji je radio za sovjetski KGB, nacistička prošlost počela da se posmatra kao problem.
Suočavanje sa tamnim stranama
Projekat istoričara koji je započet 2011. imao je zadatak da istraži taj istorijski balast. Istraživači su dobili pun pristup arhivama obaveštajne službe, što je jedinstven slučaj u svetu. Oklevanje prilikom objavljivanja i zacrnjena mesta u novom izveštaju pokazuju i drugu stranu medalje.
Komisija istoričara je u javnosti najpre postala poznata na osnovu teških prepucavanja – početkom ove godine četiri profesora su jedni drugima počeli da prebacuju traljavost u obavljanju posla, zanatske greške i „ideološke razlike“. To uzajamno optuživanje prestalo je tek u aprilu kada se kao posrednik uključio kabinet nemačke kancelarke. Kad sve to uzmemo u obzir, valja s nestrpljenjem očekivati dalje rezultate istraživanja.
Tagovi
