Iako je opozicija u decembru 2023. godine bila nadomak pobede (u Beogradu), i iako je delovalo da bi u junu, uz dodatno sabijanje redova, nešto bolju organizaciju i pojačanu kampanju, mogla da privuče još glasača i makar u Beogradu skine Srpsku naprednu stranku s vlasti, desilo se potpuno suprotno. Široka građanska koalicija „Srbija protiv nasilja“ se potpuno raspala.
A kako su opozicione stranke nakon izgubljenih junskih izbora potpuno utihnule i znatno skratile radijus svog delovanja, ponovo deluje kao da „opozicije zapravo i nema“. Naravno, to je samo utisak, ali je činjenica da opozicija nema infrastrukturu koja bi i u ovim „mirnijim“ periodima garantovala neophodnu aktivnost koja bi zagrevala opozicioni motor. Da li bi nešto bilo drugačije da postoji jedna stožerna opoziciona partija, ona koja bi samostalno ili kroz koaliciju sa manjim strankama koliko-toliko mogla da udari kontratežu SNS-u?
***
Potencijalni kamen spoticanja u procesu formiranja jedne konkurentne stožerne partije naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać vidi i u tome što je u Srbiji na snazi proporcionalni izborni sistem s veoma niskim cenzusom (3 odsto), koji čak i relativno sitnim političkim akterima omogućava da dobiju svoj deo kolača, te oni zbog toga uglavnom i nemaju podsticaja da koaliraju. Ta fragmentiranost opozicione političke scene, pojašnjava Bursać, najvidljivija je na lokalnom nivou.
„I podaci i praksa nam pokazuju da SNS ima objektivne probleme u nekim lokalnim samoupravama“, kaže Bursać za Nedeljnik. „Da li je to Niš, Novi Sad, beogradske opštine ili neki manji gradovi kao što su Čačak, Ub… Opozicija je tamo na ovim poslednjim izborima mogla da ih ‘načne’, ali je propuštena velika prilika da se napravi jedna održiva strategija, da se uzmu neke lokalne samouprave i da se na tome gradi položaj za dalje. Da li bi to trebalo da radi jedna stožerna stranka? Sigurno da bi tako bilo najlakše. Ali, jednostavno, u Srbiji je tako nešto nemoguće i zbog izbornog sistema, i zbog političkih okolnosti, tako da je možda čak i iluzorno pričati o tome. Ono što je definitivno jeste to da je prilika propuštena… Takođe, vidim da postoji ogromno nepoverenje u aktuelne opozicione lidere, što dodatno otežava situaciju, naročito kada u obzir uzmemo da glasači u Srbiji uglavnom glasaju za lidere, a ne za stranke. To znaju i oni sami, pa se zato previše i ne ističu na ovim protestima protiv litijuma jer su svesni da bi i Aleksandar Vučić to retorički mogao da upotrebi, ali i da bi možda oterali neke građane.“
Bursać zbog toga na kraju daje jedno veoma pesimistično viđenje, naglašavajući da ne veruje da je stvaranje bilo kakve opozicione stožerne partije u Srbiji moguće.
„Naša opoziciona scena nastala je cepanjem“, objašnjava Bursać. „Samo od DS-a je nastalo barem 20 stranaka, i uglavnom su one nastale iz nekih ličnih animoziteta, ali i institucionalnih podsticaja kao što je izborni sistem, koji ne podstiče na ukrupnjavanje, već na mrvljenje. Dok god nema tog podsticaja, i dok god ima ličnih animoziteta, dok god je liderima stranaka isplativije da budu prvi u svom selu a ne poslednji ili pretposlednji u gradu ili nekoj velikoj stožernoj stranci, to je, bar po mom mišljenju, daleka naučna fantastika“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 662
Tagovi
