Oskar Vajld, Žan-Žak Ruso i Vudi Alen: Da li je loše voleti umetnost nemoralnih ljudi?

Popularnom satiričaru Oskaru Vajldu suđeno je 1895. godine. Dobio je zatvorsku kaznu zbog seksualnih odnosa sa muškarcima. Taj dan je praktično uništio i okončao njegovu karijeru, skratio mu život i pretvorio ga u sinonim izopačenosti, bar u njegovoj generaciji.

Vek kasnije, Vajld je poštovana ličnost, duhovit viktorijanski književnik, provokator koji je udario na rodne granice. Za većinu svojih savremenika, tog trenutka je postao čudovište. Za naše generacije je ikona. Ali, i po današnjim moralnim normama bi bio monstrum. 

Današnji umetnici, kao što su Vudi Alen, Kevin Spejsi i Plasido Domingo – pali su u ruke moralnih kritičara i proglašeni sumnjivima. Slikar Pol Gogen je optužen da je spavao sa tinejdžerkama koje su bile njegovi modeli.

Da li je Vajld posle svega cenjen zato što su njegove ideje i dalje aktuelne i pogađaju svoje mete?

Tekst Atlantika me je podsetio na slučaj Rusoa. Misao ovog filozofa, koji je živeo u doba prosvetiteljstva, odstupa od tipične prosvetiteljske misli „čovek napreduje od divljaštva ka prosperitetu“. Žan-Žak Ruso verovao je u suprotno – da su ljudska prirodna svojstva degradirana civilizacijom i moralom. Društveni ugovor je jedan od njegovih koncepata o kojima su poznavaoci njegovog dela čitali, poznato je i da je bio jedan od avagnardnih enciklopedista tog doba.

Ali, poznavaocima je poznato da je sa drugom ženom imao petoro dece, sve ih smestio u dom za nezbrinutu decu i nikada ih nije video. Rano je stupio u seksualni život, a njegovi stavovi i odnosi prema ljudima su se u više navrata radikalno menjali, što pokazuju njegovi rastanci sa ženama, prijateljima i kolegama. Prekretnica u njegovom stvaralaštvu bio je trenutak kada je potpuno promenio svoje dotadašnje stavove. Ruso umire kao samotnjak.

Ne postoje nikakvi principi po kojima možemo da odredimo da je umetnik nemoralan ili kako ga treba kazniti.

“Šta treba da radimo sa velikom umetnošću koju su stvorili loši ljudi?”, pita se Kler Dederer, kritičarka i autorka knjige “Monsters: A Fan’s Dilemma”, koja se na stranicama obračunava sa “moralnim kritičarima koji poništavaju umetnost”.

Termin “otkazivanje umetnosti” ne uzimamo za ozbiljno zbog privida, jer je Alenov 50. film je trenutno u produkciji, a Gogenove izložbe se aktivno održavaju. Ali, ako mislimo da umetnost nije otkazana jer nije uništena – mašimo poentu.

Otkazivanje je zapravo nanošenje štete reputaciji umetnika i kaljanje njihovih imena. Filmska kritičarka Dederer postavlja važna pitanja: “da li treba da odmeravamo značaj umetnosti i zla koje je stvaralac počinio” i “da li treba da se tolerišu zladela umetnika koji je stvorio kvalitetno delo”. 

“Na početku karijere sam verovala sam da se filmovi baziraju na laži i fantaziji, ali nisam se usuđivala da to kažem. Sada znam da je velika razlika u godinama koja je u filmu predstavljena kao noramalna, a za koju sam mislila da je šala – zapravo pokušaj umetnika da utiče na publiku. Alen pokušava da prikaže da veza sa dosta mlađim ženama nije neka velika stvar”.

Ali, kako tvrdi Dederer, treba da dozvolimo sebi da uživamo u umetnosti radi nje same, i njene senzualnosti i lepote. Dela književnika kao što su Žak Derida i Rolan Bart postoje kao nezavisne celine, iako su autori mrtvi, njihovi tekstovi žive i niko ne može osporiti njihovu genijalnost.

Ako promenite mišljenje o nekom umetniku, možete da izbegnete njegova dela, tako ćete im uskratiti finansijsku podršku. Ali, nije nimalo jednostavno rešiti emotivnu dilemu ako se naš omiljeni umetnik nađe na meti. 

Pre svega i najbitnije – treba da razmislimo – želimo li da posmatramo umetnost kroz moralne filtere. Današnje javne debate i osude, na Tviteru recimo, zahtevaju da se odreknemo svojih idola istog trenutka, bez razmišljanja, čak i pre nego što se senka glasina skloni, neizvesnosti razjasne, a kontekst razume. Definicijama ispravnog i pogrešnog treba da pristupamo manje dogmatično.

Promena odnosa prema muzici Majkla Džeksona zbog optužbe da je zlostavljao dečake je široko poznata. To je mrlja koja decenijama prati njegovo delo, ali nema potrebe osuđivati njegovu muziku iz doba kada je bio dete.

Delo Oskara Vajlda nam može pomoći da prevaziđemo procenjivanje ponašanja i morala umetnika. Bio je najpoznatiji član estetskog pokreta koji nastaje krajem 19. veka. U to vreme, bila je dominantna viktorijanska ideja i insistiranje da umetnost mora biti moralno poučna, da ljude nauči dobrim stvarima. Upravo toj ideji, estetičari su suprotstavili svoje gledište i objasnili da “umetnost i etika pripadaju apsolutno različitim i odvojenim sferama” – da citiramo Vajlda.

Estetizam je bio bojno polje umetnika i kritičara koji su tražili slobodu umetničkog izražavanja. “Umetnost ne treba smatrati izrazom i duhom svog vremena, meriti je moralnim i društvenim okolnostima pod čijim uticajem nastaju”, napisao je Vajld u svom eseju “Propadanje laži”.

U predgovoru “Slike Dorijana Greja” piše: “Slika umetnosti je prilično beskorisna”. Vajld je imao ličnu štetu od zadiranja etike u umetnost. Advokati su tokom suđenja Vajldu kao dokaz njegovog opakog karaktera priložili Dorijana Greja. Ako nam je suditi po Vajdlovim rečima, moral bi mogao da neškodi umetnosti – “umetnost će postati sterilna, a lepota nestati”.