Anica Klepo: Najvažnije mi je da radim i da ni od koga ne zavisim
Od sedme godine živi u domu. Jedno vreme koristila je uslugu „stanovanje uz podršku“, ali je ponovo vraćena u dom: Anica Klepo, žena sa invaliditetom.
Sposobna da radi i zarađuje, spremna, kako kaže, da radi bilo šta da bi imala svoj život.
U Srbiji ne postoje podaci o broju osoba sa mentalnim invaliditetom, pa tako ni procene o tome koliko njih, eventualno, radi. Ako neki i rade, to je sasvim mali broj ljudi, na desetine.
U svetu postoje modeli usluga u zajednici koje osobama sa mentalnim invaliditetom pružaju podršku da nađu i zadrže posao, ali ima i manje predrasuda prema ovim ljudima.
„Jako je teško živeti u ustanovama. Imala sam sedam godina kad sam smeštena u dom. Bilo je teško, nemaš roditelje, nemaš nikoga svog i nemaš slobodu. Ne vidiš ništa osim paviljona i dvorišta“, priča Anica.
Najlepši deo života je, kaže, 14 godina života u tzv. „stanovanju uz podršku“, modelu stanovanja u kom korisnici žive u zajednici i imaju obezbeđenu podršku.
„Kad sam videla tramvaj i autobus u gradu, bilo mi je čudno… U domu samo vidiš jedno te isto svaki dan. Naučila sam da kuvam, da perem, da se snalazim u gradu. U to vreme sam bila najsrećnija jer sam se osećala slobodno“, kaže ona.
U to vreme, radila je u prodavnicama – Zara, Mango, Maxi, prodavnici sportske obuće. U Zari je slagala garderobu po brojevima, u Maxi radnjama je pakovala namirnice u kese a kupci su se, kaže, bunili i gledali je „čudno“.
Anica danas prodaje časopis „Lice ulice“. „Idem i na časove engleskog koje organizuje Liceulice“, kaže. U MDRI-S je prošla kroz obuke za samozastupanje, da može da govori i radi u sopstveno ime, što mnogi građani koji imaju invaliditet ne mogu.
„Ljudi nas slabo razumeju i prihvataju, ne shvataju da smo mi osobe sa invaliditetom, da mi ne možemo brzo da radimo kao oni. Nemaju osećaj za nas i to jeste problem“, kaže Anica sležući ramenima, gotovo u znak razumevanja za one koji nju ne razumeju.
Maja Popović: Poslodavcima treba pomoći da zaposle osobe sa mentalnim invaliditetom
Maja Popović je sociološkinja koja je posvećena zalaganju za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, zajedno sa kolegama iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S). Između ostalog, bore se i za njihovo pravo na rad.
„Zapošljavanje osoba sa mentalnim invaliditetom je tabu tema. Ne postoji svest ni u javnosti ni u poslovnoj zajednici da osobe sa mentalnim invaliditetom mogu da rade, da za to primaju zaradu i na taj način obezbeđuju sebi uslove za život“, kaže Maja.
Da bi ostvarili ovo pravo, njima je potrebna individualizovana podrška. To mogu biti tzv. „savetnici za zapošljavanje“, ljudi koji bi im pomagali da pronađu posao, da budu uz njih na novom radnom mestu dok se ne uklope, da budu konekcija između poslodavca i njih. Time bi se stvorile mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta u okviru lokalnih samouprava.
Maja je i sama bila savetnik za zapošljavanje u okviru pilot-projekta koji je realizovala organizacija „Naša kuća“ uz podršku UNDP u kom je formirana mreža od 16 ljudi u Srbiji koji su ljudima sa invaliditetom pomagali da pronađu posao.
„Poslodavcima treba pomoći da prihvate zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Nisu poreske olakšice jedini način. Kad osoba sa invaliditetom počne negde da radi, treba da ima nekoga ko će da ga uvede u posao, pomaže mu neko vreme. To je opterećenje za poslodavce i oni beže od toga. Lokalni savetnik za zapošljavanje bi taj posao obavljao“, objašnjava Maja.
MDRI-S je, uz podršku Beogradske otvorene škole, uspostavio saradnju sa agencijom za zapošljavanje „Manpower“ koja je održala radionice za samozastupnike MDRI-S o tome kako da pripreme svoj CV, kako da komuniciraju sa poslodavcima. Uvrstili su ih u bazu podataka osoba koje traže posao.
Da bi radile i zarađivale, osobe sa mentalnim invaliditetom treba da imaju podršku države i društva. Život u domu može i mora da se zameni samostalnim životom u kom videti tramvaj na ulici više neće biti čudo.
Tagovi
