Igra Finiks Sansa može da se tumači na različite načine, da se zasluge pripisuju ovome ili onome, da se njihove akcije raspišu kao note, pa da se secira svaki potez, da se zove psiholog da rastumači ta stanja uma i ako mislite da ćemo ovu uvodnu rečenicu zaključiti time da ima nešto više od toga i da sve to ne bi pomoglo da bolje razumemo Sanse – varate se. Sve je to i mnogo više potrebno da bi se razumeo identitet te ekipe i kako je uopšte moguće da ga imaju, kada pre nekoliko sezona nisu znali gde se nalaze, sa najgorim vlasnikom u svim američkim franšizama, u svim sportovima.
Bez previše detaljne analize, na prvu loptu, Sansi deluju kao četiri musketara. Zabavni su i opasni, pomalo parodija originalne priče. Imaju kvalitet, košarkašku otmenost, ali od trenutka kada zabace ruku unazad i isuku mač – od podbacivanja – pretvaraju se u zverinjak, spreman na sve.
Tuše (TOUCHÉ) – da, dovoljno su dobri da pobede svakoga i dovoljno su „loši“ da postanu šampioni. I beskrajno su zabavni i na terenu i van njega.
Jedan nosi naočare i zapisuje sve u mali notes, drugi je ćelav i nizak i gunđa, kao negativac iz „Sam u kući“, treći je visok, najmlađi od njih ali izgleda kao deda četvrtom, koji je kovrdžav i zaljubljive prirode.
Stvarno zvuči zabavno.
Tragična sudbina Montija Vilijamsa
Kao student na Univerzitetu Notr Dam, Monti Vilijams je upoznao Ingrid i kao u svim lepim ljubavnim pričama, znao je da je „to to“. Počeli su da žive zajedno, dobili petoro dece i svi bi vam prijatelji rekli da su bili „pravi primer srećnog braka“. Ali obično kada prijatelji o tome imaju potrebu da pričaju, po sredi je tragičan događaj. U saobraćajnoj nesreći – direktnom sudaru – Ingrid je izgubila život. Monti je bio skrhan. Ljubav njegovog života preminula je i on je ostao izgubljen u vremenu i prostoru, sa petoro njihove dece.
Na sahrani svoje supruge ipak je smogao snage da zamoli prisutne da se pomole za pokoj duše žene koja je pod dejstvom jakih narkotika izazvala udes, pa i sama izgubila život. Rekao je da sigurno članovi njene porodice nisu ustali tog jutra sa željom da unesreće njegovu porodicu.
Kažu da je takav oduvek – brižan i pažljiv.
Povratak igri
To je dodatno pojačano od kada se vratio u košarku. Prvo je rekao da neće moći, njenom smrću sve je izgubilo smisao, ali je onda ipak poželeo da se vrati, da radi ono što voli i postao je asistent u Filadelfiji. Usledio je poziv najgoreg tima u ligi, koji je u sezoni 2018/19 imao skor 19-63. Prihvatio je.
Za dve sezone uspeo je da transformiše Sanse do neprepoznatljivosti. Prošlu regularnu sezonu su proveli u tumaranju i velikim varijacijama, ali su onda u Orlandu bili hit „babla“. Razlog je jednostavan – povezali su se, živeli su kao porodica, a Vilijams je glava porodice.
Teča Tima Dankana
Onaj visoki, najmlađi, koji izgleda kao dobri, sredovečni teča Tima Dankana, čiji stil Tim kopira (polo majice, široke pantalone i rančić na leđima), iako je od njega mlađi 22 godine – da, o Diandre Ejtonu pišemo – oduševljen je Montijem Vilijamson.
„On kao i da mi nije trener, nego kao neki drugi otac. Pazi na svaki detalj, razgovara sa igračima o svemu, otvoreno priča i o svojoj nesreći. Želi da budemo bliski, ali ne isfolirano, već iskreno, dajući nam važne životne savete. Košarka ponekad nije u prvom planu“, rekao je Ejton.
A kada je u prvom planu, Ejton je košarkaši zanatlija. Retko ćete ga videti da baca „kvoterbek“ pas, da puno dribla ili filozofira – on je tu da ozida šta treba na niskom postu leđima, da pogodi svaki ili svaki drugi horog ili poluhorog, da zagradi, da uhvati skokove. Ubacuje manje poena nego prethonih sezona, skače i (ne) asistira na istom nivou. Popravio je samo efikasnost. I dovoljno je jak.
I to ne u nekom negativnom smislu. Čovek je kao stena. Ono što drugi igrači u odbrani moraju da rade dobrom kretnjom nogama, ili brzim rukama, Ejton radi sirovom snagom. A ima i dobre kretnje nogama i solidno brze ruke. Jokić je najbolji igrač lige, a Ejton je njegova crna mačka i to je sam Džoker priznao.
A Ejton? On se na to oduševio kao dete.
Jedini koji je „preživeo“ Kardašijane
Treći musketar i zaštitno lice franšize je onaj koji je sa Jokićem ušao u klinč na samom kraju serije – Devin Buker. Iako su se ljudi u Srbiji oduševljavali time što su Jokićeva braća zamalo uletela u teren da se obračunaju sa Bukerom, za oduševljenje je bio Armanijev stav (srednje ime mu je dao tata, nakon boravka u Italiji). Buker nije ustuknuo. Zaštitio je saigrača i pokazao da mu je stalo.
To je možda i najvažnija promena koju je Monti Vilijams usadio u njegovu igru.
Dok je studirao na Kentakiju, Buker je bio šuter i ništa više i ništa manje od toga. Od dolaska u NBA ligu nastavio je sa razvojem, oplemenio igru inspirisan Kobijem Brajantom i njegovim potezima i na kraju postao pravi timski igrač.
Njegov talenat nikada nije bio dovođen u pitanje – čovek je sa 20 godina ubacio Bostonu 70 poena u TD Gardenu. Njegov šut nije bio dovođen u pitanje – pogađao je iz svih pozicija. Ali sada izgleda kao mašina. Ako mu ne izađeš na šut, pogodiće sigurno. Ako mu izađeš na šut i ipak odluči da šutne velike su šanse da će pogoditi. Svakako može i da probije pa sa poludistance pogodi flouter. Ili da kao Kobi promeni ruku i završi kao kap. Ili baci izlazni pas.
I usput brine o saigračima i čitavom timu.
„Ono što me je kod Montija kupilo, to je njegov kontakt očima sa nama. To više nema veze sa košarkom. To je poverenje“, objasnio je Buker čije partije imaju još veću moć kada se uđe na sajtove američkih polu-tabloida. Njegova kovrdžava glava je na svakoj proslavi Kardašijanovih – samo jedan u nizu košarkaških zetova te porodice. I jedini koji nije batalio košarku i svoj život, jedini koji se izvukao, kako pišu Amerikanci.
Prst u oko? Može. Koleno u stomak? Uvek.
Ipak, ima u tom timu i neko čijeg se „eye contacta“ svi plaše – četvrti musketar iz ove zanimljive družine. Kris Pol je, kažu, najbolji i najgori saigrač od svih aktivnih igrača. Za 16 godina njegove karijere, svi njegovi timovi su na 100 poseda imali pozitivnu koš razliku, što je podatak koji za sebe govori dovoljno. Pol od bivših igrača pravi „vruće ruke“, od nezrelih klinaca odgovorne timske igrače, od modernih terena „old school pobednike“.
A kada je došao u Finiks, noseći na naramku sve svoje ludosti, svađe i talente iz godina za sobom, nije morao puno toga da menja. To je već bio tim u izgradnji, porodica u izgradnji, gde svako zna svoju ulogu.
Za tri sekunde Pol je Sanse pretvorio u svoj tim.
Dobro je poznato šta on za sobom vuče – uvek je bio u timu nekog potpunog ludaka, raspikuće, rasiste ili nečeg sličnog na „R“ i uvek je bio spreman da se pobije na fer sa svima koji bi ugrozili tim. Bio to taj predsednik – Džordž u Nju Orlensu, Donald Sterling u Klipersima – ili neko od saigrača.
Ako to radi saigračima koji se ne trude koliko on misli da je potrebno za pobedu, zamislite šta tek radi protivnicima. Prst u oko? Može. Koleno u stomak? Uvek. Psovka u uvo? Sa zadovoljstvom.
Ne usteže se ni od koga. Spreman je da udari najboljeg prijatelja na šutu, ili da se zaleti da „otkine glavu“ pola metra višem Pau Gasolu jer ga je tapnuo po glavi.
I pored toga, igra brutalnu košarku. Godinama je najbolji pikenrol igrač na svetu. Pogađa sa poludistance kao da je navijen. Pogađa i trojke kada treba. Njegovi lob pasovi su nestvarni, a pregled igre bolestan. Voli pozicionu igru i oseća na koži svaki pogrešan detalj i u svom i u protivničkom timu.
Sklop ova četiri čoveka je ono što su danas Finiks Sansi.
Tim koji ima porodične ideale, svog visokog ćelavog tatu i niskog ćelavog, pomalo ludog strica, čiji maniri vrcaju iz svakog napada i svake odbrane Sansa. U stanju su da najbolje zavrte pikenrol, da ubiju svakog dva na dva, da padnu na glavu sa vrha table da bi uhvatili skok, da isprovociraju ograničenog Patrika Beverlija, ili se uhvate za gušu sa Jokićem, koliko god da ga poštuju.
Ovo je sezona kada bi sve moglo da se naplati.
Tagovi
