Dejan Savić nikada nije bio čovek koji sebi pridaje veliki značaj. I kada je kao tinejdžer u poslednjoj finalnoj seriji velike Jugoslavije igrao protiv zagrebačke Mladosti i bio idol budućim saigračima i vaterpolo zvezdama, Aleksandru Šapiću i Dači Ikodinoviću; kada je kao igrač reprezentacije igrao važnu ulogu uvek ostajući u senci; kada je na „mala vrata“ preuzeo reprezentaciju i Crvenu zvezdu pa i na jednom i na drugom poslu osvojio sve; Dejan je uvek isti. Kao neka mešavina mede Pedingtona i Gige Moravca. Dobroćudni div, koga je lako zavoleti, koji ume da pukne, koji i kada greši to radi srčano, na svoj način, bez eksponiranja i pompe. Tako je i otišao.
Da, svet se menja, crvene linije davno postavljene između naše svakodnevice i straha počele su da se pomeraju, a poludeli lideri da za njima jure kako bi iznova prelazili nekakve granice; da, svet se menja, žene u Iranu, žene na Balkanu, žene u čitavom svetu hrabro dižu glas i ne pristaju na način života koji im je vekovima nametan kao neminovnost; da, svet se menja, kada sledeći put budete gledali vaterpolo reprezentaciju Srbije, na njenoj klupi neće sedeti Dejan Savić.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 6. OKTOBRA, DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS
UZ NEDELJNIK SE NA POKLON DOBIJA NOVI BROJ HIT MAGAZINA ISTORIJA
