Fudbalska liga ostrva Sili najmanja je liga na svetu, i čine je, verovali li ne, samo dva tima – Woolpack Wanderers i Garrison Gunners. Ukoliko vremenske prilike dozvoljavaju, ove dve ekipe susreću se svake nedelje, od oktobra pa do Uskrsa, na istom terenu, u istim dresovima, u istim sastavima. Dani mrmota.
„Pitaju se ljudi kako nam ne dosadi. Uglavnom se svi poznajemo još iz školskih dana, i mnogo nam je važnija socijalna komponenta utakmica od kompetitivne. Dobro se istrčimo, dobro se zabavimo. Nije li to dovoljno?“, kaže Vil Letbridž za BBC, čovek koji je odrastao na ovim ostrvima i koji nastupa u ligi već nekoliko godina.
Kako stvari ne bi postale preterano monotone, timovi nisu fiksno određeni. Pred početak svake sezone, dvojica kapitena, kao na školskom igralištu, biraju svoje ekipe, pa igrači, sve i da hoće, ne mogu da razvijaju afinitet prema timovima, pa nema ni ostrašćenosti. Ipak, tvrdi Letbridž, postoji i nekolicina sujevernih pojedinaca koji tvrde da njihov učinak zavisi od boja koje brane.
Ovakav mehanizam selekcije takođe ima za cilj da takmičenje učini što ravnopravnijim, međutim, i pored svih napora, ta ravnopravnost ponekad je neostvariva.
„Imamo ovde jednog momka po imenu Dejv Mamford, farmera po zanimanju. Pre nekoliko godina zazvonio mu je telefon usred utakmice, javljaju mu da mu je pobegla krava. Presvukao se navrat-nanos i bacio u potragu“, objašnjava Gibons, jedan od protagonista te monumentalne utakmice. „U tom trenutku vodili smo 2-0, ali ostavši bez jednog igrača, primili smo tri gola i izgubili. Na kraju se ispostavilo da to ni nije bila njegova krava.“
Održavanje potrebnog broja igrača veliki je problem za fudbalsku ligu na ostvrima Sili. Mladi ljudi, jureći fakultetske diplome i bolje plaćene poslove, sele se sa ostrva da se nikad više ne vrate.
„Uvek postoji opasnost da liga ostane bez igrača“, kaže Gibons. „Čim napune 16 godina, mladi beže na kopno. Pre pet-šest godina igrali smo sa timovima od po osam igrača.“
Međutim, sve i da do najstrašnijeg scenarija dođe, i da klubovi potpuno ostanu bez igrača, fudbalu neće doći kraj. Jednom godišnje održava se revijalni meč između veterana i mlađih od 30 godina, i to je neka vrsta tradicije. A tu je i francuski sportski klub Mal de Mer, koji svakog septembra pristiže na ostrvlje kako bi protiv lokalnog stanovništva odmerio snage u raznim disciplinama, uključujući pikado, odbojku, veslanje, i naravno fudbalu.
Od početka 2000-ih, stanovnici učestvuju i u poluregularnom meču protiv amaterskog tima Dinama Čouza iz Penzansa, u borbi za najmanji trofej na svetu (1cm) – Lioness Trophy.
„Jedan od njihovih igrača radi u livnici, pa je odlučio da napravi najmanji trofej koji je mogao“, objašnjava Gibons. „Kada je Fifa došla i rekla da bi želela da ga izloži u svom muzeju, on je napravio repliku i dao im je.“
Pored medijske pažnje na koju su se gotovo već navikli, liga takođe privlači pažnju i nekih od svetski poznatih brendova. Tako je Adidas 2007. godine, u okviru svoje kampanje „Dream Big“, sleteo na ostrvo u pratnji Bekama, Džerarda, Balaka, Danijela de Rosija, Patrika Vijere. A ubrzo su pristigli i drugi, manje dobrodošli posetioci.
„Momak iz Sent Martina je telefonirao novinarima i rekao da je Bekam ovde, pa su nahrlili helikopteri. i on je morao da ode“ seća se Gibons. „Takve stvari dobro nam dođu, jer onda i ljudi požele da posete Sili, a ostrva se mnogo oslanjaju na turizam.“
Istina, takmičenje ima dva tima, ali je daleko od dosadnog.
Tagovi
