Nikad nisam hteo biti članom ničega. Ni sekcija u školi, ni političkih, daleko bilo, partija; ni esnafskih udruženja, klonio sam se i onih napadnih studentskih parlamenata, ma ni peticije ne potpisujem; u mom novčaniku je pripadajuća kartica samo Liverpool Football Club (hteo sam svojevremeno imati i Zvezdinu, ali onda više nisam hteo).
Čak se ni u bibliotekama nisam zadržavao. U kartonu koji za sve nas vodi neka prilježna bibliotekarka – naravno da ima naočare, strogi pogled i pomalo zaboravljenu tehničku olovku – eto, imam samo jednu jedinu knjigu koju sam posudio davno, kada mi je bilo sedam, u Osnovnoj školi „Marko Miljanov“. Izdavač „Veselin Masleša“, Sarajevo, tanak obim no korice tvrde, biblioteka „Lastavica“, školska lektira. Ilustrovana, mada ne stilom poznatim: Vilko Selan Gliha.
Znam da smo imali u kući sabrana dela Branka Ćopića, da sam već dotad znao naizust i Magareće godine i Mačka Tošu i Glavu u klancu i prvi deo Pionirske trilogije, ali Ježevu kućicu, eto, nismo imali.
Setim se toga često, prvog čitanja Ježeve kućice, prvog i svih ostalih stihova koje je Branko-Nemirko, plavooki dečak iz Hašana, mecena, ktitor, žirant i Nikoletina Bursać našeg detinjstva, tužni šeret i depresivno spadalo, napisao, i nešto mislim: da je to bila jedina knjiga koju sam ikada pročitao, a kamoli jedina koju sam uzeo iz biblioteke, bilo bi dovoljno.
Živ je Branko, uprkos tome što se mnogi trude da živ ne bude – i kada je pre dve godine valjalo obeležiti stoleće od njegovog rođenja, to je učinjeno nekako krišom, kao da je Ćopić i dalje tuđ, valjda nikome ne odgovara taj partizan, jeretik, kome je još do ideala i do magarećih godina kada su zavladale pseće; i da nije bilo Vuleta Žurića i „Republike Ćopić“ i još nekoliko tekstova po domaćoj štampi, onaj u Nedeljniku uključiv, ostali bismo bez obraza – živ je.
Ježeva kućica bila je prva žrtva devedesetih, najurena iz lektire u Hrvatskoj kako, valjda, ne bi trovala decu izrazima i jezikom srpskim, a ne hrvatskim (iako Branko nije znao razliku). Ah, kako su nacionalisti, sa svake strane, uvek kratkovidi i nedotupavni: da su samo malo razmislili, shvatili bi da je Ježurka Ježić najtačnije opisani patriota u našoj književnosti, možda bi ga čak i prisvojili i učitali svoj Domovinski rat i Naš Rat Kojeg Nije Bilo i možda nam i ogadili ono „Branit ću te do zadnjega daha!“. Hvala im što nisu! A kod nas je Branko ostao u lektiri, ali skrajnut, kada je počelo da se rehabilituje ono što se rehabilitovati ne može…
U pismu koje neće doći do svog adresata, prijatelju Ziju Dizdareviću Branko piše o crnim slutnjama, o zvijezdama od leda, i pita se ko su tamni dželati u ljudskom liku, jesu li, možda, slični onima koji su Zija odveli? (Zijo će skončati u Jasenovcu, druga dvojica iz tog pisma, saborci po peru i žudnji za slobodom, Ivan Goran Kovačić i Hasan Kikić, stradaće od četničkog noža.)
Isti su, Branko, jesi to predosetio i zato zakoračio s mosta koji se nikada nije zvao po tebi, ali od tada svi misle da se po tebi zove, isti su to dželati, samo su čekali da popusti nekoliko poslednjih brana, pa da se osvete Ježurki Ježiću i njegovoj skromnosti, svi oni koji bi prodali kuću (i veru, i prijatelje, i obraz…) za gnjile kruške, jagnje i pola ručka.
Otvaram sajtove ovih dana, lukavo škiljim, pregledam bodlje i svaku šiljim, sve čekajući da će i Branko Ćopić, kao Njegoš ili Andrić, biti odnekud optužen za genocid, zbog Ježurke Ježića i njegovog patriotizma. Odahnem svake noći, dok šuštim i pipam gdje li ću leći, tešim se: makar ti ljudi koji i dalje čitaju Ježevu kućicu svojoj deci, makar oni znaju da se svak brani svojim oružjem, i da još nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Ili su medvjed i svinja i s njima vuja – džaba i hajka, i pčele, i lovačka puška – ipak na kraju pobedili?
Jah, šta ćeš…
Tagovi
