„Previše je državnih udara“, rečima senegalskog ministra spoljnih poslova Ajsate Tal Sala. Vojna akcija u Nijameju 26. jula dovela je do nesvakidašnjeg uzbuđenja u Africi i širom sveta. Niger je ključna zemlja u borbi protiv džihadizma u Sahelu. Ovaj puč, međutim, ukazuje i na promenu odnosa spram demokratije i Zapada u ovom regionu.
„Epidemija“, „zaraza“… Ovaj medicinski registar ukazuje na teskobu i jednu vrstu užasa. Niz državnih udara ostavio je komentatore bez reči: šest pučeva u sahelskoj Africi od 2020. godine, u četiri zemlje – po dva u Maliju i Burkini Faso i po jedan u Gvineji i Nigeru – kako je uopšte moguće zamisliti takav niz događaja? U Maliju i Burkini Faso, vojsku su na akciju naveli širenje terorizma i latentne političke tenzije. Ali u Nigeru je broj džihadističkih napada proteklih meseci značajno opao. Konakri uopšte i nije direktno suočen s islamističkom pretnjom: pobunjeni vojnici zbacili su Alfu Kondea, koji je 2021. godine uzurpirao treći, neustavan mandat.
Za istraživača Ivana Gvičaua, uprkos međusobnim razlikama, svi ovi državni udari su „populistički“. Kamerunski politikolog Ahil Mbembe opisuje ih kao „neosuverenističke“. Svi pučisti osuđuju strano mešanje, njegovu nelegitimnost i neučinkovitost. „Računajte samo na sebe“, izjavio je kapetan Ibrahim Traore, prelazni predsednik Burkine Faso, u govoru održanom 21. oktobra 2022. „Naš narod je odlučio da svoju sudbinu uzme u svoje ruke i da svoju nezavisnost gradi s pouzdanijim partnerima“, poručio je 13. avgusta u Moskvi pukovnik Sadio Kamara, ministar odbrane Malija. Međutim, nedavni događaji ne mogu se u dovoljnoj meri objasniti ni ruskim uticajem niti krizom francuskog imperijalizma – kako je između ostalih istakao i ekonomista Ndongo Samba Sila.
Uzastopni državni udari u Sahelu iznad svega ukazuju na okončanje dva niza: onog koji traje poslednjih deset godina, tokom kog je rukovođenje bezbednosnom krizom koja pustoši ovu podregiju internacionalizovano pod vođstvom Francuske i Ujedinjenih nacija – sahelske države „ponovo preduzimaju inicijativu“, kako primećuje Žan-Erve Žezekel, sahelski direktor Međunarodne krizne grupe; i dužeg perioda demokratizacije, koji je pokrenut 1991. godine svršetkom Hladnog rata. Prava „autoritarna oseka“, rečima senegalskog politikologa Žila Jabija, koja nije poštedela nefrankofonu Afriku (krvava represija u Etiopiji, beskrajna postizborna kriza u Keniji, građanski rat u Sudanu). Prema Bakariju Sambeu, direktoru Instituta Timbuktu. sada se javljaju strahovi od „kartela“ pobunjenika u Zapadnoj Africi, „saveza kaki-pučista“, koji predstavlja „prelomnu tačku“ ove podregije.
Simultani i pogubni kraj ovih ciklusa zapanjio je sve koji su svedočili ovom nizu pučeva; državni udar u Nigeru, od 28. jula, ima štaviše oportunističku i, u najmanju ruku, zabrinjavajuću dimenziju. Ipak, u nastojanju da očuvaju svoje korporativne interese, pobunjenički oficiri trude se da oponašaju širi pokret koji je postao akter kako u ovoj podregiji, tako i u ostatku planete. Čini se da je destabilizacija Sahela svet u malom geopolitičkih rekompozicija koje se odvijaju na globalnom nivou: „neosuverenizam“ pučista odražava tvrdnje drugih država koje pokušavaju da vode nezavisnu spoljnu politiku (Turska, Saudijska Arabija, Južna Afrika itd); pojava hunti najnovije je otelovljenje krize demokratije i autoritarnih tendencija koje uočavamo širom sveta; neuspeh međunarodnog upravljanja bezbednosnim izazovima u Sahelu odražava globalno preispitivanje multilateralizma; a odbacivanje Francuske u Africi i porast moći Sjedinjenih Država (veoma aktivnih u Nigeru od izbijanja puča), Kine i Rusije ilustruju rekonfiguraciju međunarodnih odnosa. U tom kontekstu, puč je alatka za prilagođavanje krizi države koliko i krizi demokratije. Vojska namerava da barem kratkoročno ublaži tenzije i protivrečnosti tako što će koncentrisati vlast u svojim rukama. U Africi, vojske raznih zemalja već neko vreme tvrde da uspevaju da otvore prostor rešavanju kriznih situacija pogoršanih strukturnom slabošću samih institucija i država.
„Pronunsijamento“ se u sahelskoj zoni sada predstavlja i kao odgovor na bezbednosnu pretnju koju civilne snage nisu u stanju da obuzdaju. „Podržali smo državne udare u Maliju, Gvineji i Burkini bez hvatanja za nos, jer su u izvesnoj meri bili opravdani. [Vladari] više nisu imali nikakvu kontrolu nad situacijom “, priznaje gvinejski pisac Tijerno Monenembo. Paradoks je u tome što vojske u ovoj podregiji, i same pogođene korupcijom i aferama, ne odišu ni efikasnošću ni profesionalizmom, što pokazuju „greške“ koje redovno prave u borbi protiv terorizma. Štaviše, trajanje „demokratske tranzicije“ često je neizvesno.
Ali kako uopšte demokratizovati države čija ih je istorija učinila toliko zavisnim od spoljašnjeg sveta? Svega 45% državnog budžeta Nigera dolazi iz sopstvenih sredstava. Siromaštvo i jaz između bogatih i siromašnih izvor su stalnih nestabilnosti u ovoj zemlji. Udružena s Alžirom i Nigerijom u projektu izgradnje Transsaharskog gasovoda (TSGP), koji će preko Mediterana (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
