TROPODO, Indonezija – Crni dim nadvijao se nad selom. U vazduhu se osećao miris zagorele plastike. Zemlja je prekrivena ljuspama crnog pepela. Još jedan dan kada se pravi tofu.
Više od 30 komercijalnih kuhinja u Tropodu, selu na istočnoj strani indonežanskog ostrva Jave, ubrzavaju proizvodnju tofua spaljivanjem otpada od papira i plastike. U kuhinjama se pravi veći deo tofua iz ove oblasti, jeftine hrane bogate proteinima. Tofu se pravi od soje koja je važan deo ishrane u ovim krajevima.
Dim i pepeo koji nastaju sagorevanjem plastike imaju toksične posledice.
Ispitivanjem jaja koja daju kokoške u Tropodu, selu sa 5.000 stanovnika, otkriveni su visoki nivoi nekoliko opasnih hemikalija, uključujući i dioksin – zagađivač poznat po kancerogenosti i sposobnosti da izazove defekte na rođenju, kao i Parkinsonovu bolest – prema izveštaju koji je nedavno objavio savez indonežanskih i međunarodnih grupa za zaštitu životne sredine.
Dioksin pronađen u Tropodu je krajnji proizvod lanca prekršaja, nebrige i zanemarivanja u proizvodnji tofua.
“Počinju da pale plastiku rano ujutru i ona gori sve dok ne padne veče”, kaže Karnavi (84) koji živi u blizini sedam kuhinja koje sagorevaju plastiku. “Tako je svakog dana i u vazduhu se uvek oseća dim. Teško mi je da dišem.”
Jaje koje je snela jedna od Karnavijevih kokošaka imalo je jedan od najviših nivoa dioksina ikada zabeleženih u Aziji, navodi se u izveštaju. Odrasla osoba koja pojede samo jedno ovakvo jaje daleko bi premašila dozvoljene količine dioksina u krvi. Jaja se često koriste za ispitivanje kontaminiranosti zato što kokoške sve toksine iz zemlje na kojoj žive akumuliraju u jajima.
“Ovo otkriće ilustruje koliko je opasna plastika po ljudsko zdravlje i trebalo bi da podstakne zakonodavce da zabrane sagorevanje plastičnog otpada, da se pozabave zagađenjem životne sredine i da rigorozno kontrolišu uvoz”, kaže Li Bel, savetnik Međunarodne mreže za eliminaciju zagađivača i jedan od autora istraživanja.
Toksini pronađeni u zemlji u Tropodu kreću od uverenosti Zapadnjaka da čine dobru stvar za životnu sredinu kada odvajaju otpad za reciklažu. Veći deo otpada se šalje u inostranstvo, između ostalog i u Indoneziju, gde se kombinuje sa lokalnim otpadom za preradu. Ali umesto da se pretvori u nove proizvode, velike količine nisu upotrebljive za reciklažu i bacaju se u topionice.
Aktivisti za zaštitu životne sredine navode da indonežanski predsednik Džoko Vidodo zanemaruje ovaj problem u pokušaju da podstakne ekonomski razvoj, i pozivaju ga da odgovori na kontaminaciju toksinima.
Direktorka za upravljanje otpadom, iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, Roza Vivijen, u julu je posetila Tropodo i navela da je paljenje plastike izuzetno opasno, ali nije učinila ništa da to zaustavi. Rekla je da će biti pokrenuta istraga o načinima na koje bi se toksični dim mogao kontrolisati. Vlada, ipak, otad nije učinila ništa.
Većina meštana iz Tropoda navodi da ne mogu da podnesu sagorevanje plastike, ali da su nemoćni da to zaustave.
Proizvođači tofua su umesto drveta počeli da pale plastiku pre mnogo godina. Nanang Zainudin (37) vodi malu kuhinju u blizini Karnavijeve kuće. On kaže da je sagorevanje plastike jeftinije od drveta i do deset puta. Nekadašnji upravnik Tropoda, Ismail (50), i sam proizvođač tofua, zabranio je upotrebu plastike 2014. Ali zabrana je potrajala svega nekoliko meseci.
“Ovde ima mnogo proizvođača tofua i većinu njih nije briga”, kaže Ismail. On svoj tofu priprema na drvetu. “Brinu jedino o profitu. Samo profit, profit, profit.”
Piše RIČARD C. PADOK
© 2019 The New York Times
Tagovi
