Ukrajina i Nemačka već duže vreme pregovaraju o dodatnom oružju i municiji – Kijev traži rakete Taurus, koje mogu da dobace i do ciljeva udaljenih 500 km. Dogovaraju se i o tome kako i kada je najbolje da se počne sa obukom ukrajinskih vojnika za korišćenje oružja koje su im dali evropski saveznici.
Jedan takav razgovor, vođen između nemačkih oficira, u trajanju od 38 minuta, nekako je dospeo do ruskih medija, pa samim tim i šire javnosti.
Nemački vojni oficiri, između ostalog, diskutovali su o novom oružju koje treba poslati Ukrajini, ali i o potencijalnom napadu Kijeva na most ka Krimu.
Prva reakcija na ovo bila je izjava nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa, koji je rekao da se do ovog audio snimka došlo prisluškivanjem. Pistorijus je uz to dodao, da objavljivanje snimka razgovora najviših nemačkih vojnih zvaničnika, predstavlja, ništa manje, do „informacioni rat“.
„Ovaj incident je nešto mnogo više od pukog prisluškivanja i objavljivanja razgovora… To je deo Putinovog informacionog rata. To je hibridni napad dezinformacijama, kako bi se podrilo i potkopalo naše jedinstvo, i podelilo naše stanovništvo“, tvrdi Pistorijus.
Tvrdnja Nemačke da se radi o špijunaži uopšte nije sporna, kaže za Nedeljnik Miloš Vukelić, naučni saradnik na Fakultetu političkih nauka. „Nije sporna ni druga karakterizacija, da se pored špijunaže, radi i o pokušaju subverzije autoriteta
nemačkih vlasti.“
Sve su to klasične obaveštajne delatnosti država, u koje spadaju špijunaže, subverzije i sabotaže. Države se njima služe iz više razloga.
„Da bi međunarodnoj javnosti pokazale kompetentnost svog obaveštajnog aparata i tako uvećale kredibilitet i kod sopstvenog stanovništva. Kako bi ukazale na neko fer ili nefer ponašanje. Zatim da zbune protivnika, uspore nadolazeći napad ili ga u potpunosti spreče. Na kraju krajeva, i da utiču na javnost protivnika. Čini se da je Rusija ovom kombinacijom špijunaže i subverzije želela sve to“, objašnjava dalje Vukelić.
Rusija je, zbog rata koji je u Ukrajini započela pre nešto više od dve godine, zemlja koja se suočava sa osudom, kako domaćeg, tako svetskog stanovništva i zvaničnika. Zbog toga je ovo njen pokušaj da stvori utisak svoje „ispravnosti“ u očima tih ljudi.
S druge strane, s obzirom na to da se na sastanku govorilo o ozbiljnom oružju, između ostalog krstarećim raketama, a te informacije mogu lako da uzbude javnost, ovaj potez je izveden i sa ciljem da se umanji legitimitet zemalja koje podržavaju Ukrajinu, u ovom slučaju Nemačke.
Ruska strana je situaciju učinila dodatno upitnom. Bivši ruski predsednik Dmitri Medvedev, rekao je da je sada „jasno da je Nemačka naumila i da je spremna da se bori protiv Rusije“.
Zbog toga je reakcija nemačkog kancelara Olafa Šolca bila takva kakva je bila.
Šolc je rekao da je curenje ovako poverljivih informacija i razgovora veoma opasno, ali se jasno ogradio od nekih njegovih delova. „Nije istina to o isporuci krstarećih raketa Taurus Kijevu.“
„Definitivno se radi o informacionom ratu koji se u savremenim sukobima uvek koristi simultano sa sukobom u fizičkom okruženju. Rusija smatra da je u sukobu sa celokupnom vojnom alijansom, ne samo sa Ukrajinom, stoga se služi informacionim ratovanjem koji prevazilazi prostor Ukrajine. Informaciono sučeljavanje, u konkretnom slučaju sa Nemačkom, potpada pod sukobljavanje ispod praga rata, ili sivu zonu sukoba, odnosno nešto što bi Rusi ‘Gerasimovljevom doktrinom’ podveli pod hibridno ratovanje“, tvrdi Vukelić.
Šolc je dodao da se Nemačka već bavi ovim slučajem i da će svi detalji biti otkriveni vrlo brzo.
Međutim, nemačke televizije o ovome pričaju kao o „katastrofi koja je zdesila njihove tajne službe“, a magazin Der Spiegel postavio je pitanje zašto je bezbednosna konferencija uopšte održana na nebezbednoj platformi WebEx, umesto na tajnoj, internoj mreži vojske.
„Čini se da je Rusija ovom kombinacijom špijunaže i subverzije želela sve to. Pritom su kao dodatak dobili na tacni serviranu priču o nekompetentnosti nemačke države, budući da je snimak pribavljen sa platforme koja je u rangu Zoom-a. Dakle, radi se o nesigurnom kanalu“, dodaje Vukelić.
Države u svrhu informacionog ratovanja stvaraju i tzv. „sajber trupe“, objašnjava sagovornik Nedeljnika, i osim sajber napada na kritičnu infrastrukturu, teže da utiču i na populacije protivnika.
„Ovakve trupe, i to na vrlo zavidnom nivou, u najmanju ruku od 2007, a zasigurno ih od 2010. godine imaju i SAD, Kina, Rusija, Iran, Izrael, Severna Koreja. Neki od poznatijih primera informacionog sukobljavanja u poslednjoj deceniji su svakako pokušaji Rusije da utiču na polarizaciju u SAD putem društvenih mreža tokom predsedničkih izbora 2016. godine. Kina je po uzoru na Rusiju vršila slične operacije na prostoru jugoistočne Azije, naročito na Filipinima.“
Kada je špijunaža u pitanju, SAD su čuvene po svom špijunskom softveru „Flejm“ – putem Skajpa su prisluškivali sve države Bliskog istoka. Edvard Snouden je razotkrio i program PRISM, putem kog su UK i SAD zajedno prisluškivale ne samo svoje saveznike iz G7 i administraciju u Briselu, već i sopstveno stanovništvo.
Vukelić kaže da je informaciono ratovanje postalo norma međunarodnih odnosa, ali i da ovaj slučaj prisluškivanja Nemačke ne govori o nekakvoj posebnosti Rusije, već više o nekompetentnosti Nemačke.
„Ono što ovo prisluškivanje i subverziju razlikuje od drugih, jeste što su ulozi znatno veći. Posledica je da je lopta prebačena u dvorište Nemačke kada je u pitanju eventualna eskalacija ili rizik od širenja sukoba. Sada oni moraju i sopstvenoj populaciji da opravdaju svoju poziciju na način da ispadnu kao neko ko se ipak ne kocka sa nuklearnim sukobom“, zaključuje Vukelić.
Tagovi
