Ovaj pljusak budala je apokaliptičan: Arsa Jovanović za novi Nedeljnik

Arsenije Arsa Jovanović rođen je 1932. godine u Beogradu. Uprkos tako čestom prezimenu, postao je i ostao poseban. Kao pozorišni i televizijski reditelj, scenarista, prevodilac, kompozitor, moreplovac i pustolov. Svakako mu je pošlo za rukom da to od sebe napravi. Kao što se već u studentskim danima upisao u odabrano društvo avanturista i lutalica.

Na reku je prvi put pobegao kad je na vojnom otpadu pronašao gumeni čamac u voznom stanju. Nekako je skrpio posadu i niz Dunav uplovio u Crno more. Ekipa slučajnih mornara je zatim preko Dardanela, iz Jonskog prešla u Jadransko more, da bi se iskrcali u Rovinju, tada omiljenom letovalištu najzanimljivijih jugoslovenskih umetničkih „njuški“.

Posle mu nije bio problem da po rovinjskim krčmama u sitne sate lovi putnike za svoje poduhvate. Na njegovoj lađi našli bi se Lule Isaković, Danilo Kiš, a najčešće Mihiz. To druženje je, uz maestralni tekst Bore Pekića, napravilo „Korešpodenciju“, jednu od najduže izvođenih predstava u „Ateljeu 212“, sa Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi.

Određenim ljudima se događaju određene stvari, neodređenim se ne dešava ništa, rekao bi Dragan Babić, s kojim je Arsa radio čuveni „Dvogled“.

Njega je baš išla karta ili su mu se ljudi i susreti dobro nameštali. Čak i da je sve to hteo samo znalački da izmisli, imao bi toliko toga da se seća.

Gotovo da je „visio“ u kući slikara, na Kosančićevom vencu 19, koju je doživeo kao svojevrsno čudo, kakvi su bili i njeni stanari, sa Šejkom i Oljom Ivanjicki na čelu, skloni performansima, ali i gotovo cirkuskim hepeninzima. Konzervator i arheolog-amater Aca Tomašević često je pucnjevima iz revolvera otkidao štipaljke sa veša svoje žene Gordane, a iz istog oružja je metkom ugasio cigaretu u ustima sovjetskog ambasadora, čim se pojavio na njihovim vratima.

Kada je zidana zgrada SANU, sjajni Nikola Graovac je volovskim kolima dopremao cigle, jer je tada bio posilni velikom Jovanu Bjeliću.

Uprkos neospornom talentu za prijateljstva sa intrigantnim ljudima, sticajem beznačajnih okolnosti propustio je druženje sa čuvenim Radomirom Konstantinovićem, čija žena ga je srela na ulici i zamolila da ih poseti. Želela je da im ukuca ekser i okači neku sliku na zid. Nije otišao, jer se baš spremao za novu plovidbu i trebalo je da utegne svoju lađu.

Ni sa Džonom Hjustonom nije slavno prošao, jer je jedan od najvećih američkih reditelja svih vremena, tog dana bio prilično nadrndan.

Kirka Daglasa zapamtio je samo po niskom rastu i rupici na bradi, ali je zato napravio šou u Muzeju savremene umetnosti, gde je doveo Džona Kejdža da od svega što zatekne u tom prostoru napravi koncert.

Jedna od njegovih najboljih drugarica bila je Zorica, sestra legendarnog lepotana Miloša Miloševića, koga je Alen Delon, zajedno sa drčnim Stevicom Markovićem odveo u svoj krevet da im otvori vrata džet-set sveta. Godinama je provodio leta u Umbriji, gde je ona u pitoresknom selu Pođolo imala kuću.

Volela bih da smo se tada sreli, pogotovo što je Zorica naumila da joj u mojim rimskim danima postanem prva komšinica.

Danas nije lako poverovati da Arsa Jovanović nije polaskan činjenicom da je njegova muzika bila podloga za nekoliko nagrađenih filmova među kojima su „Tanka crvena linija“ i „Ukradeni život“, čuvenog Terensa Malika. U finalnu verziju filma „Drvo života“ uvrstio je čak četiri Arsine kompozicije.

Teško je odrediti žanr u kome se renesansni Arsenije Jovanović najbolje snalazio. Kao da je pored njega sve živo prošlo, sve je shvatio, a nikada nikoga nije preprodavao. I još uvek nije izgubio život iz vida.

Kada nije u svom Rovinju, svakog jutra se obračunava sa istorijom na staroj fucnutoj klupi u Studentskom parku. Veruje da nam se baš tu desilo sve što ne treba.

I ne čini to zbog nostalgije ili otupele vernosti idejama od nekada.

Nastavlja da se suočava sa stvarnošću, u svetu koji se ugasio.

Tako stoje stvari.

Ove jeseni izlazi njegova „Ispreturana autobiografija u 110 sekvenci“. Da li je u toj knjizi sve što je video radeći svoj posao?

Bar je on u toj „svaštari“ imao toliko toga da prepriča.