Nije bio „previše nestrpljiv“ da započne rat sa Izraelom. U to ga je uvukao Jahja Sinvar, lider Hamasa u Gazi, koji je pre napada 7. oktobra odbio da konsultuje svoje saveznike. A on, Hasan Nasrlah, nedavno ubijeni lider Hezbolaha, zbog svoje odluke da se pridruži Hamasu, izgubio je svoj život godinu dana kasnije.
Njegovo ubistvo na 27. septembar bio je verovatno najznačajniji događaj u ovoj veoma važnoj godini. Najgori masakr u istoriji Izraela, doveo je do najsmrtonosnijeg rata u palestinskoj istoriji, prvih direktnih napada Irana na Izrael. Čak su prvi put u bilo kom ratu rakete presretnute u svemiru.
Ništa od ovoga se ne bi dogodilo bez sudbonosne odluke koju je Sinvar doneo prošlog oktobra, piše The Economist.
To ne znači da bi u regionu bio mir, ali konkretno ovakav sled događaja bio bi nezamisliv da Hamas nije masakrirao 1.200 Izraelaca.
Sinvar je želeo kataklizmičan rat koji bi preoblikovao Bliski istok. I dobio ga je.
Ali u mnogo pogleda mu baš i nije išlo po planu. Gaza je u ruševinama. Hamas je skoro pa poražen. Hezbolah je izgubio svog lidera, svoju vojnu komandu i reputaciju, dok se Iran oseća ranjivim.
U arapskom svetu nijedan režim nije pao, pokolebao se ili prekinuo veze sa Izraelom. Čak su i ekonomske posledice manje nego što se očekivalo. Cena nafte tipa Brent je 10 dolara niža nego što je bila dan pre nego što je Hamas napao Izrael.
Sinvar je krenuo u rat sa dve pretpostavke: da će uživati podršku jake i ujedinjene „osovine otpora“, plejade proiranskih milicija i da će reakcija Izraela zapaliti i mobilisati čitav region. Ta uverenja su delili mnogi arapski, izraelski i zapadni zvaničnici.
Lider Hamasa je imao dobar razlog da očekuje pomoć od Irana i njegovih zastupnika. Godinama je Nasralah promovisao ono što je nazivao „ujedinjavanjem arena“ – ideju da su milicije koje podržava Iran stvorile čvrst savez i da će se koordinisati u zajedničkoj borbi protiv Izraela i Amerike.
Prekaljen u godinama borbe u Siriji, Hezbolah je bi bio primus inter pares.
Ipak, kada je došlo vreme da se testira ideja, Nasralah je oklevao.
Ogromna većina Libanaca, uključujući oko 50 odsto njegovih šiitskih birača, protivila se ratu u znak podrške Gazi. Niti su njegovi iranski pokrovitelji bili oduševljeni. Hezbolahov arsenal je trebalo da bude sačuvan kao njihov štit od mogućeg izraelskog napada. Nisu hteli da ugroze taj arsenal da bi zaštitili Hamas.
Hezbolah je dao svoj doprinos raketama kratkog dometa kojima je gađao sever Izraela, međutim, tako nije uspeo da zaustavi, pa čak ni uspori izraelski rat u Gazi. Teško da je to bilo i blizu podršci koju je Sinvar očekivao.
Huti u Jemenu bili su željni da se pridruže borbi, ali su imali svoje probleme: udaljenost.
Hezbolah je mogao da „opreteti“ izraelsku protivvazdušnu odbranu raketama kratkog dometa i da šalje svoje elitne militante preko granice. Huti su, međutim, mogli direktno da pogode Izrael samo sa retkim projektilima i dronova sa dometom od 2.000 km. Iako su one i dalje smrtonosne, poput drona koji je u julu pogodio stambeni blok u Tel Avivu, ubivši jednu osobu i ranivši još osam. Ali one nikako nisu dovoljne da utiču na tok rata.
Iran i njegovi zastupnici žrtve su sopstvene propagande. Uprkos svim njihovim pričama da su ujedinjeni kao „osovina otpora“ , njihova mreža je sačinjena od različitih milicija koje deluju iz propalih i slabih država.
Protekla godina je pokazala da oni ne dele iste interese i da mnogi imaju samo ograničenu sposobnost da vode rat na daljinu. To ostavlja Iran u nezgodnom položaju. Milicije su trebale da se bore u njegovo ime – dozvoljavajući Iranu da ostane dalje od direktnog sukoba sa Izraelom. Ipak, došlo je do toga da je Islamska Republika prinuđena da ispaljuje balističke rakete na Izrael kako bi se osvetila za napade na te milicije. A to je korak koji će sigurno izazvati izraelsku odmazdu.
Još jedna od pogrešnih procena Hamasa bila je ta što su očekivali da će se Bliski istok „buniti“. Pre početka Ramazana u martu, članovi Hamasa su rekli da Sinvar „računa na talas nereda nadahnutih verom, kako bi izvršio pritisak na Izrael“. Međutim, sveti mesec je prošao bez takvih događaja.
To ne znači da su Arapi izgubili interesovanje za palestinsku stvar: ponašanje Izraela u Gazi i dalje izaziva bes među njima. Ali ne inspiriše nemire kao nekada. Arapske države postale su nemilosrdnije u suzbijanju neslaganja i više ne gledaju na propalestinske proteste kao sigurnosni ventil za gnev javnosti.
Što se tiče aktivista i običnih ljudi, mnogi od njih se gnušaju akcija Izraela, ali smatraju da nije ispravno podržati Hamas, islamističku grupu koju podržava Iran.
Najviše od svega, međutim, prisutan je dubok osećaj fatalizma. Posle traumatične decenije, koja je počela arapskim prolećem 2011. godine, ljudi su previše iscrpljeni i rezignirani da bi protestovali zbog bilo čega.
Sve ovo je dovelo do čudnog paradoksa: arapske države su bile posmatrači arapsko-izraelskog rata. One su osudile izraelski rat u Gazi, ali nisu prekinule veze sa jevrejskom državom, niti su pokušale da izvrše ozbiljan diplomatski ili ekonomski pritisak na njene zapadne pristalice.
U isto vreme, one su očajnički pokušavale da izbegnu bilo kakvu konfrontaciju sa Iranom, čak i kada su im njegovi zastupnici naneli veliku štetu.
Egipat je ove godine izgubio oko 6 milijardi dolara prihoda od Sueckog kanala, što je više od polovine onoga što je očekivao da će zaraditi, zbog napada Huta na komercijalni brod u Crvenom moru.
Samo je slegao ramenima.
Jordan se izvinio kada je u aprilu oborio iranske bespilotne letelice koje su narušile njegov vazdušni prostor, da neko ne pomisli da je na strani Izraela.
Saudijska Arabija i UAE, najuticajnije arapske zemlje, našle su se u žongliranju nizom kontradiktornih osećanja. Oni se brinu da će akcije Izraela u Gazi podstaći verski fundamentalizam u regionu – ali takođe vide Hamas kao fundamentalističku grupu koju treba istrebiti. Oni su srećni što vide da su Iran i njegovi zastupnici „obuzdani“, ali bi bili nervozni kada bi sukob stigao do njihovih obala.
U javnosti pozivaju na prekid vatre, ali u svoja „četiri zida“ brinu šta bi moglo da ojača njihove neprijatelje.
Rat je uglavnom ostao ograničen na Gazu i uski pojas duž granice između Libana i Izraela. Život je nepodnošljiv stanovnike Gaze, ali i za stotine hiljada raseljenih Izraelaca i Libanaca.
Sve do avgusta je bilo moguće sedeti na plaži u Libanu i pretvarati se da se tamo pored ništa ne dešava, da Izrael i Hezbolah ne granatiraju jedni druge nekoliko desetina kilometara dalje.
Rat koji je trebalo da preoblikuje Bliski istok, umesto toga doveo je do velikog zastoja i nikako nije moguće zamisliti povratak za status quo.
Tagovi
