Stigla je ta ružna i tužna vest da je preminuo legendarni rokenrol muzičar Borisav Bora Đorđević.
Ako niste znali da mu je pravo ime Borisav, nemojte se čuditi, sigurno niste u manjini – on je uvek i za sve bio Bora.
Ostavio je, što se kaže, neizbrisiv trag u istoriji rokenrola i muzike uopšte u Srbiji.
A bio je mnogo više od muzike, redak fenomen koji se nije mnogo gurao, a zalazio je u svekoliko pore našeg društva.
Ko uopšte može da kaže da je znao ko je Bora Đorđević? Možda u odgovoru na pitan je ko je bio Bora, pomogne ovaj intervju koji smo pronašli u našoj arhivi.
Jedne večeri, posle nastupa u Pančevu, pre dosta godina, sa Borom je seo Branko Rosić. I razgovor je počeo… O svemu…
***
Tokom večerašnjeg nastupa u Pančevu palo mi je na pamet da je moj prvi koncert koji sam gledao bio Pop parada ili Pop šou i da je na njemu svirao gitarista Čorbe – Džindžer Božinović i to kao član Pop mašine, a ti si nastupio sa bendom Suncokret.
O da, a te čuvene koncerte u Beogradu, u Hali sportova, koji su se zvali „Pop šou“, organizovao je Aleksandar Saša Tijanić. Dovodio je najbolje i najaktuelnije grupe sa prostora bivše Jugoslavije. Bio je jedan od prvih organizatora koncerta Bijelog dugmeta. Tijanić je bio „šef ganga“, Capo di Tutti i niko nije mogao da svira dok to on ne blagoslovi. I Žorž Stanković je bio tu. Oni su držali monopol. Tako je Tijanić odobrio nastup mog benda. Hala sportova je bila puna. Sjajno smo prošli. Saša Tijanić je izlazio na binu u jugoslovenskoj zastavi i vodio program. Dovodio je i Dugme, Parni valjak i redovno je punio Halu sportova. Ostali smo veliki prijatelji sve do njegove smrti.
Kako se Žorž Stanković, jedan od najžešćih beogradskih mangupa, našao pored Tijanića u rokenrolu?
Uvek su nam ti jaki momci bili prijatelji. Mi smo, Riblja čorba, vežbali u Domu omladine. Bio je tu Čitaković, Mile Lisac i svi ostali naši prijatelji koji su održavali red. Oni su bili strah i trepet u gradu, ali su slušali pobožno Riblju čorbu iako smo bili čupavci i potpuno različiti od njih. Jednostavno, imali smo muda i to se njima sviđalo. Visili su na našim probama i branili nas.
Tada su i mangupi voleli rokenrol.
Vrhunski mangupi imaju etiku, znaju da se ponašaju, nisu glupi klinci koji lako i bezveze potežu pištolj. Taj isti Čitaković je edukovao čitavu ekipu jakih mladih ljudi i vratio ih sportu. I Arkan mi je bio prijatelj. I Giška. Mnogi od njih nisu tu, ali možda su na nekom boljem mestu.
Evo u tom vraćanju filma sećam se i onog prvog velikog koncerta Čorbe na Tašmajdanu koji si završio rečima „Sad mogu i peške u vojsku“. Šta bi rekao posle večerašnjih ovacija u Pančevu?
„Sad mogu peške u Ljubljanu“… (Čorba je sutadan svirala u slovenačkoj prestonici).
Vremena se menjaju pa si i ti večeras pesmu „Amsterdam“ završio u poslednjoj strofi „Kaljinkom“.
Imali smo mi verziju ove pesme i na svahili engleskom. Da, vremena se menjaju pa sam hteo da probam na ruskom. Pomogla mi je profesorka ruskog jezika, ali mislim da nisam to naučio baš kako treba.
Tvoja, a i moja generacija, nije baš marila za Rusiju. Bili smo rokeri. Gledali smo u London, Njujork, pa i u Amsterdam koji sada u tvojoj novoj verziji ima rusko finale.
Dobro, to je tačno. Ali pogledaj, sadašnje rukovodstvo u Srbiji pokušava da lobira između Istoka i Zapada i radi to nevešto. To je mogao uspešno da radi samo Tito. A ovo su liliputanci pa se zavitlavam na njihov račun i kroz pesmu „Amsterdam“. U Beogradu je, na koncertu, u prvom redu sedeo ruski ambasador Čepurin. Doneo mi je za rođendan carsku vodku koja je otišla u Ljubljanu i odmah mi je konfiskovana od verenice. Odsvirao sam verziju „Amsterdama“ na ruskom i sa „Kaljinkom“ na kraju zato što smo mi, Riblja čorba, hteli da na svoj način pokažemo da možemo da lobiramo između Istoka i Zapada.
Mi živimo u jednopartijskom sistemu. U jednoj smešnoj zemlji koja će postati, pre ili kasnije, banana republika. Moja bivša stranka DSS je imala svojih 8% u dva popodne. To nam je javio Ivica Dačić, a onda su strane ambasade odlučile da ne može nijedna desničarska stranka da uđe u parlament. I sada živimo u jednopartijskom sistemu koji polako prelazi u diktaturu. A skrajnuti predsednik Toma, vojvoda Toma, služi da bi delio ordenja i pričao sa Rusima.
Očekuješ li ti orden?
Ne očekujem. Rekao sam im istinu i zbog toga će nam propasti svirka za Novu godinu. Toma je bio kod Koštunice kada je trebalo da pobedi Tadića. I rekao mu tom prilikom „Daj nam Vojo tvojih 8%“. I Voja je dao, ali pod uslovom da se ne menja Ustav i da se narod izjasni referendumom o ulasku u EU. Ustav će se promeniti, a narod niko neće pitati da li želi da uđe u EU. Nije ispoštovano. Dali smo 8% da bi na kraju bili zajebani. Zato se Voja povukao iz politike. Zato sam se i ja povukao iz politike.
A da li ćes se vratiti u nju?
Sada su nacionalne i desničarske partije toliko usitnjene da nema spasa ni u tome što će se Šešelj vratiti. Pustili su ga da ovde umre a ne tamo, u Holandiji. Nisam istomišljenik i nisam toliko ekstreman kao Šešelj, ali je on pametan čovek i kao što vidiš, njegov vokabular je preuzeo Milorad Dodik, a donekle čak i Dačić.
U bivšoj Jugoslaviji postojalo je trojstvo kojeg su činili: Džoni Štulić, Goran Bregović i ti. Džoni se povukao, Bregović je otišao iz rokenrola…
I dalje obožavam Bregovića i Štulića. Naročito Džonija. Bregovića sam počeo pažljivije da slušam i strašno cenim njegove tekstove. Iz perioda Bijelog dugmeta. Njegova kasnija karijera mi se ne dopada nešto i mislim da je to devalvacija Bregovića. Bio sam kod Štulića u Holandiji. Tada mi je Džoni rekao da su sve dobre pesme već napisane i da zato ne želi da se vrati. Tom prilikom mi je odsvirao „The Wind Cries Mary“ od Džimija Hendriksa i to u savršenoj verziji. Posle nje mi je odsvirao i jednu njegovu stvar koja je zvučala isto tako savršeno.
O Džoniju se raspredaju mitovi. Kakav je bio tvoj susret s njim?
Divan. Rekao mi je da hoće da igra fudbal za Zvezdu. Rekao mi je da ga skupo prodam Crvenoj zvezdi jer će privući puno publike na stadion, ali da požurim jer ga godine stižu. Rekao mi je da nije baš tako dobar igrač, ali da tim za koji on igra uvek pobeđuje. Primao je socijalnu pomoć, ali kad su ga provalili da igra fudbal za veterane Utrehta, i shvatili da može da radi, odmah su ga kaznili dobrotvornim radom i morao je da vozi taksi. Živi u skladnom braku. Nisam ga nagovarao da se vrati.
Koliko je trajalo vaše holandsko druženje?
Satima smo pričali. Zanimljivo je da sam jedan od retkih muzičara koji se nisu posvađali sa Džonijem Štulićem. Uvek smo se kapirali i dobro slagali, mada me je dočekao na vratima s rečenicom „Ti si me pokrao“. Pitam ga „Kako sam te pokrao“? On kaže „Ja sam se pre tebe slikao ispred skupštine“. I jeste, Džoni se prvi slikao u sličnoj pozi koju sam ja ponovio u petooktobarskoj revoluciji slikajući se u pandurskoj uniformi. Ja sam pozirao u vreme revolucije a Džoni u mirnodopskim uslovima.
A da li si se skoro sreo sa Bregovićem?
Nisam. Ne zanima me da li je Bregović kompilator ili nije. Za mene je on fantastičan tekstopisac. Možda sam kasno otkrio njegove stihove. Uradio je pravu stvar što sada na turneju svog benda vodi Alena Islamovića a sve povodom 40 godina Bijelog dugmeta. Jer od tri pevača Dugmeta, Tifa može da otpeva tri pesme a onda mu pukne glas, Bebekov vokal je propao i samo je Alen u stanju da otpeva dobro. Primetio sam Bregovićevu opsesiju smrću a to je tema kojom se i ja bavim u poslednje vreme.
Imaš li ti strah od smrti?
Nemam. Imam razmišljanje o smrti ali ne i strah. Obećao sam svojoj verenici da ću živeti 134 godine. I moram da održim obećanje.
Posle ovog koncerta si izašao s bine iznerviran zbog ozvučenja. Tebi ovo nije bila tezga. Tebi je i posle trideset i šest godina postojanja Čorbe i hiljadu koncerata i dalje važno da sve bude perfektno što je pomalo i Stones strast.
Mi volimo to što radimo. Ne živimo od stare slave i želimo da zvučimo savršeno. Najviše mrzim dva izraza: „odraditi“ i „publika“. Publika mi zvuči potcenjivački. Moj naziv je „Ljudi koji su došli da nas čuju“, a odraditi mi zvuči kao otaljati.
Zašto si ti otišao iz Čačka? Zašto si izbačen iz tamošnje gimnazije i preselio se u Beograd?
Bili smo maloletni delinkventi. Saznali smo ko ima para, ojadili ih i kupili muzičke instrumente. Ja sam u toj ekipi čuvao stražu. Oslobođeni smo uz pojačan nadzor roditelja i to se briše iz sudske arhive. Znači, nisam osuđivan.
Znači ipak je i u socijallzmu bilo podobno biti roker. Spasilo te je što si krao u ime rokenrola.
Želeli smo da imamo prave električne gitare a ne da vadimo iz telefona magnete i stavljamo ih na akustične gitare da bi zvučale kao električne.
Pričali smo o tom rokenrol trojstvu: Bregović, Štulić i ti. Da li se danas osetiš sam?
Ima puno dobrih bendova i autora. Bajaga, Balašević. Voleo bih da Boris Bele aktivira Buldožer i da Vlatko Stefanovski okupi Leb i sol. Tu je Parni valjak. Ima novih snaga kao što je Marčelo. Voleo sam i Eyesburn.
Pomenuo si Đorđa Balaševića – vas dvojica ste neko vreme proveli zajedno u bendu Rani mraz. Da li se srećete, družite, pričate?
Privatno se ne družimo ali bio bih totalni idiot da ga ne poštujem kao autora. Balašević je izuzetan pesnik. Čak je i izuzetni prozni pisac.
Da li ste se susretali tokom svih ovih godina od kako ste se razišli?
Srećemo se, ali nismo dobri.
Zbog Ranog mraza ili politike?
Zato što sam u Ranom mrazu proveo mesec i po dana a od toga, mesec dana pijan.
A nije bilo zbog političkih razloga i razlika?
Ne bih o tome da pričam. Balašević i ja se ne slažemo kao ličnosti.
Ovih dana je najavljena promena imena B92. Stanica koju smo znali kao B92 nestaje a ti si u mandatu savetnika ministra kulture Srbije tražio njeno nestajanje.
Sad hoće da od B92 prave zabavnu stanicu. Ali opet, taj B92, ma koliko sam bio protiv te stanice i dobio zbog nje otkaz u ministarstvu kulture, smatrajući ih stranim plaćenicima, možda je potreban. Možda takva stanica treba da postoji kao pandan svemu. I ona dva „ludaka“ koji su vodili jutarnji program radija B92 su bili odlični. Volim i Olju Bećković. Dok je bila na Studiju B bio sam nekoliko puta gost u „Utisku nedelje“. U istoj emisiji, kada je prešla na B92, nisam gostovao nijednom. Ali smo Olja i ja sarađivali krišom i za jedan skandal sam ja kriv, ali neću ti reći šta je u pitanju. To je profesionalna tajna. Ipak je ona ćerka svog oca – najumnije srpske glave.
Kao savetnik ministra kulture govorio si da je Zaječarska gitarijada značajnija od Exita.
I dalje to mislim. Gitarijada forsira mlade ljude i traje 47 godina. Englezi bi dali dupe za takvu tradiciju. Pa čak i ako pričamo o zabranjenim stvarima – na gitarijadi u Zaječaru se obično duva trava koja je bezazlena u odnosu na ono što se konzumira na Exitu. Ali ja poštujem Exit.
Da li bi svirao na Exitu ako bi te pozvali?
Nikada me nisu zvali. Svirao bih i tražio bih jedan evro više od Bili Ajdola. Exit počinje kao festival DJ-eva, ali na kraju mora da se osloni na Bilija Ajdola i proverene veličine.
Šta odgovaraš onima koji te napadaju da si se prodao uzimajući učešće u žiriju muzičkog šoua „Pinkove zvezde“?
Okej. Ima tih koji napadaju. Ja im kažem. „Jeste, ja sam prodana duša“.
A da ti je neko pre trideset godina pokazao današnje bilborde na kojima si ti u društvu zvezda folka…
Pre 30 godina ne bih bio u tome, ali sada imam dobar razlog – sedim pored Cece.
