U Evropi je ta vrsta hašiša poznata kao „Crveni Libanac“, i veoma tražena. Reporter nemačkog javnog servisa ARD otišao je na visoravan Beka, gde svi sade jedino kanabis. A od toga profitira i paravojska Hezbolah, prenosi Dojče vele.
Odozgo se vide samo planinske goleti, vazduh je svež, pokoji čobanin tera koze u visoravan Beka. Kasna je jesen, uskoro će prvi sneg, i onda se ovuda više neće moći. Put je pun serpentina, i spušta se pored plantaža kanabisa do Jamuna.
To je dobrostojeći gradić, uvek se nešto gradi. „Ovde živi oko pet hiljada ljudi i svi su jedna familija. Ovde živimo samo mi, Šerefi“, kaže Talal Šeref.
On je u Jamunu neka vrsta plemenskog starešine i gradonačelnika istovremeno. Nizak čovek, na prvi pogled hladan, nema potrebu da uvija reči u oblande. „Ljudi ovde sade isključivo hašiš. Ništa drugo! Jamun je na 1.600 metara nadmorske visine, klima je nezgodna. Probali smo da sadimo sve živo, jabuke, krompir… ali ovde raste samo kanabis. I ljudi već sto godina sade hašiš.“
Biljke su ove godine požnjeli već u septembru. Sada se suši u garažama. Navodno oko 30.000 seljaka na visoravni Beka živi od hašiša. Kome ga prodaju?
„Švercerima“, kaže Šeref. „mahom Libancima. Oni krijumčare hašiš u Evropu. Šverceri zarađuju velike pare, a ne seljaci. Farmeri dobiju 100 dolara za kilogram, a šverceri u Holandiji ili Nemačkoj dobiju dvadeset puta više.“
Dobar posao za Hezbolah
Liban je jedno od svetskih čvorišta u trgovini narkoticima, a ova visoravan jedan od centara za sadnju hašiša. Predeo, koji se na istoku graniči sa Sirijom, u najvećoj meri kontroliše Hezbolah, šiitska paravojska koja vodi glavnu reč u zemlji.
Hezbolah ima desetine hiljada boraca i bezrezervnu podršku Irana. Vodi bolnice i škole, i predstavlja se kao dobročinitelj i snaga reda u zemlji gde se inače često ne zna red. Navodno 70 odsto novca paravojske dolazi iz Teherana, ostalo se skupi kroz donacije, pranje novca, i trgovinu narkoticima.
Problem je što za to nedostaju dokazu. „Ne mogu se dokazati direktne veze između trgovaca narkoticima i Hezbolaha“, priča jedan politički analitičar koji iz bezbednosnih razloga ne želi da mu se otkriva ime. „Hezbolahovi ljudi se povezuju sa plemenima i familijama, koji se bave drogom. Žene se, postaju deo familije, i onda te velike porodice doniraju novac Hezbolahu.“
Evropska unija i Sjedinjene Države vode Hezblah na spisku terorističkih organizacija. Zapadne obaveštajne službe ih porede sa mafijom. Ali, naš sagovornik kaže da je Hezbolah daleko opasniji.
„Sa mafijom može da se pregovara, sa ovima ne može. Oni slede religijsku ideologiju. A ona im kaže: kao musliman ne smeš da se drogiraš, ali čiste savesti smeš da prodaješ nevernicima. Čak bi trebalo to da radiš – to se vidi kao deo borbe protiv neprijatelja islama“, navodi ovaj analitičar.
Opet bez dokaza, postoje procene da Hezbolah na bankovnim računima širom sveta ima oko dve milijarde dolara od prodaje droge.
Vlasti ćute
Hašiš je bio važan izvor prihoda paravojnih formacija još tokom građanskog rata od 1975. do 1990. godine. Od njega su prihodovali hrišćanski borci, baš kao i druzi, suniti i šiiti. Gospodari rata iz tog razdoblja još su tu, ali kao ministri, poslanici i ugledni biznismeni.
Za to vreme, Liban tone u ekonomski ponor, inflacija galopira, snabdevanje energijom je pred kolapsom.
Ali, posao sa kanabisom još uvek funkcioniše. „Vlasti zatvaraju oba oka, puštaju ljude na miru“, kaže Talal Šeref. Dobro, kaže u smešak, bude tu i tamo pucnjave kad policija dođe. Nedavno su jedne zapadne novine Šerefa opisale kao „narko-bosa“. Kaže, to ga je teško pogodilo jer on je gradonačelnik, predstavnik libanske države.
Tagovi
