Kampanja nije bila samo „prljava“ – ona je bila zapravo demonstracija moći na jednoj i nemoći na drugoj strani. Godila je taštini lidera, koji je obećavao nove auto-puteve, platu od 1.400 evra i penzije od 650, nacionalnu suverenost i otpor onima koji traže priznavanje Kosova. Na kraju je rekao: „ili oni ili ja“. Dobio je dovoljno veliku podršku (oko 45 posto) da i dalje može vladati sam. U tom smislu, ovi izbori nisu bili „historijski“ nego – u suvremenom kontekstu Srbije – izbori za kontinuitet.
Pa ipak, ima jedan „ali“. On se odnosi na (relativan) uspjeh koalicije „Srbija protiv nasilja“. Za razliku od (relativnog) uspjeha SNS-a koji je bio očekivan, njihov je rezultat – oko 22,5 posto – neočekivano dobar. On je, zapravo, glavna novost ovih izbora. U najvećem dijelu svoje vladavine SNS nije imao snažnu opoziciju. U početku se morao osloniti na koalicijskog partnera, Socijalističku partiju Srbije, koja je sada dobila sedam-osam puta manje glasova od SNS-a, premda je i dalje važna, prije svega u formiranju vlasti u Beogradu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
