Jednom davno je rekla: ako bude imala ćerku, nazvaće je Sofija.
A ako je neko dete bilo voljeno i ljubljeno, to je bila Sofija. Nedavno je shvatila da joj odlično ide fizika i htela je time da se bavi. Da upiše Petu gimnaziju, jer tamo imaju i „Lenondan“. Sofija je obožavala Bitlse. Prošle godine dobila je od majke karte za koncert „Rage Against The Machine“, trebalo je da sviraju u Zagrebu. Majka je kupila karte za 17. septembar, pošto je Sofiji 13. septembra rođendan. Ali je koncert bio otkazan, kao i ostatak njihove evropske turneje. Jedva je smogla snage da joj to saopšti, a Sofija je plakala ceo dan.
Nisu otišle na taj koncert, iako je Sofija već bila spremna i imala je majicu benda. Tu ćerkinu majicu Milanka nosi otkako je Sofija ubijena u pucnjavi u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Tamo gde je stradalo još devetoro dece i čuvar. Nosi i njenu narukvicu, onu koju joj je poklonila jedna od najboljih drugarica, koji živi u Kelnu. Ulazi u njenu sobu i pušta njene plej-liste.
„Kako uđem u sobu, čujem ‘Another brick in the wall'“, kaže. „Da sam znala da će otići sa samo 13 godina, još više bih joj ljubavi dala.“
Sada joj je potrebno da govori, da se čuje njena priča. Zato se obratila Nedeljniku, za prostor u javnosti kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije. Ni kao novinar, ne želite da dobijete takav poziv. Ono što možete jeste da slušate. Da pustite da govore tuga i bes. A onda i ponos. Jer na Sofiju je bilo lako biti ponosan.
Kada je odrastala, kaže Milanka, bilo joj je potrebno da napravi svoj mehur u ovom društvu. Kada ga je napravila, on se širio i postao prilično veliki i ugodan. Ali nije bilo lako stvoriti ga. Bila je srećna što je taj svoj mali svet izgradila i u njemu donela svoju devojčicu, bar da joj bude lakše u početku, da može da crpi iz svog okruženja vrednosti, i da nekako lakše gura kroz život. I zaista je tako bilo. Jedini prodor u „pravo“ društvo, u „Srbiju u malom“, bila je ta osnovna škola. Jer „osnovna škola je opšta, i obavezna, i uvek je odraz društva u celini“.
„I ona se stvarno osećala zaštićeno, to mi je rekla nekoliko puta, i ja je jesam štitila, a jedino gde nisam mogla to je tamo, u školi. Nju, koja je najverovatnije samo istrčala naivno jer je čula pucnjeve… da vidi šta se dešava, da proba da urazumi, jer bila je takva. Jedino što je nisam naučila – ako se dogodi pucnjava, kako treba da reaguje“, priča Milanka Negić.
Potrebno joj je da izgovori sve to što joj je na umu, i na duši, i to što pre, zato što smo, „društvo koje je trulo i koje trulije ne može biti. Doveli smo do toga da nam jedno dete poubija drugu decu, u školi, što je najveća tragedija tog tipa, ikada, igde u svetu. Niže ne može“.
Danima je razgovarala sa prijateljima i roditeljima dece koja su preživela nesreću, svima im je bilo jasno da „to više nije škola, da školska godina treba da se prekine odmah, u celoj Srbiji, da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa totalnom reformom sistema obrazovanja u osnovnim školama“. Nadala se da će neko izaći u javnost, i istaći ova, kako smatra, esencijalna pitanja, osvestiti društvo i ujediniti ga, jer više nije moguće opstati ni u „našim malim svetovima“. Deca su nam stradala, u školi, od strane drugog deteta.
Ako makar i jedno dete ne može tamo više da ide u školu, ta zgrada više nije škola, šta tu nije jasno?
„Zbog toga sam sad požurila, jer kako vreme prolazi ima onih koji će se truditi da se sve zataška, da se nekako nastavi, ljudi su inertna bića i trude se da zadrže stanje u kom se nalaze i da ne trpe nikakve promene, jer to ne vole. To se upravo dešava u toj školi, gde se deca pozivaju da se vrate u klupe, uz neke vidove podrške ali tamo, na stratištu. Onda čujem da je predsednik pozvao na opštenarodni miting, čujem i ne verujem, nismo dali ni 40 dana našoj deci. S druge strane, od spontane šetnje u ponedeljak već smo do petka stigli do organizovanog protesta, gde se pojavljuju političari iz drugih redova. Kao i obično, zajahaće kada se desi neki potres, i onda će nestati. Ne želim ni to… Iako svesna, jer su među tim ljudima i moji prijatelji, da mnogo ljudi saoseća i šeta iz čiste tuge, ja želim da se ta energija usmeri na decu, koja su najbitnija, da se pozovu u zagrljaj, da im se preko leta organizuju druženja, radionice, manifestacije, da im se pruži konačno neki kulturni sadržaj, ruka podrške i rame za plakanje“, priča nam u jednom beogradskom kafiću, zatvorenom za javnost i prolaznike. Tu se sada okupljaju roditelji i prijatelji koji sa njom dele tugu.
Ne i bes.
„To je neko dete od 13 godina. Moje dete ima 13 godina i znam da, koliko god da je bila zrela – ona je isto bila samo dete. Naravno da smo mi roditelji uvek krivi za postupke naše dece, ali društvo takođe mora da brine u kakvom okruženju rastu naša deca, pogotovo na period dok pohađaju osnovnu školu, jer je društvu bitno u kakve će ljude da izrastu ta deca.“
Škola kao „Srbija u malom“
Kada govori o tim danima, pominje njihove nazive i redne brojeve. I zauvek će sreda ostati ta sreda, prvi dan. Pa četvrtak – identifikacija preko slike, ali nije mogla da vidi svoje dete. Trećeg dana su otišli na Novo groblje da se dogovore o detaljima sahrane. Četvrti dan da odnese garderobu, da identifikuje ćerku i da se oprosti od nje. I onda nedelja…
„U nedelju sam prvi put čula da se organizuje psihološka podrška roditeljima i deci, ja pitam ‘gde’, oni kažu u ‘školi’. U školi!? Bila sam šokirana, ali nisam imala snage da dalje razmišljam o tome, sutradan je bila sahrana moje ćerke. Narednih dana mi dolaze drugarice i kažu mi da treba da se vrate deca u školu. Da li je moguće!? I slušam roditelje, slušam ih i ne mogu da verujem.“
U školi su se, kako je Milanka čula, prvo pojavili neki volonteri kao psihološka podrška, što je roditelje iznenadilo jer su očekivali ozbiljniju pomoć. Kasnije su došli i stručnjaci sa Instituta za mentalno zdravlje. Međutim, svi su oni rekli roditeljima da je „prerano“. Ne treba da se kreće u školu, prevelika je trauma da bi se vratili u te klupe.
„Desila nam se najveća tragedija koju je svet zabeležio. A sada guraju decu da idu u tu školu, na mesto te tragedije, da normalizuju to. Ovo je ‘Krvava bajka’ našeg vremena, krvava bajka 21. veka. To, ta zgrada, od 3. maja 2023. za mene više nije škola, nijedno dete tamo ne treba da ide u školu, jer to nije normalno. Mnogi roditelji su se s time složili, ali kako je počelo sa zataškavanjem, ljudi popuštaju, i onda oni koji su dobri ljudi, puni razumevanja, koji se stalno preispituju, puste da ih ovi obrlate, kao i obično. Oni sada nevoljno tamo polaku počinju da šalju decu, iako većina, po onome što ja čujem od roditelja, ne podržava to. Pritom, nekoliko dece tamo neće da kroči. Najbolji prijatelji moje ćerke tamo neće da kroče. Ako makar i jedno dete ne može tamo više da ide u školu, ta zgrada više nije škola, šta tu nije jasno?“, priča Milanka Negić.
To je neko dete od 13 godina. Moje dete ima 13 godina i znam da, koliko god da je bila zrela – ona je isto bila samo dete. Naravno da smo mi roditelji uvek krivi za postupke naše dece, ali društvo takođe mora da brine u kakvom okruženju rastu naša deca
Kada je ona bila dete, 21. oktobar se obeležavao svake godine.
„Sećam se kada sam imala osam godina, dakle 2. razred osnovne škole, 21. oktobra se spominje V3 i stradanje u Kragujevcu. I sećam se da celo odeljenje plače. Dakle, celo odeljenje ima emociju i empatiju iako je od Kragujevca prošlo 40 godina. Postoji razlog zašto je to tako, deca se identifikuju s decom. Mi nismo plakali na pomene o stradanjima odraslih, mada nam jeste bilo žao, ali smo plakali zbog stradanja dece. U našem društvu nema empatije, nema bliskosti, pa ako su roditelji i propustili da tome nauče decu u mlađim uzrastima, problem je što se to ne razvija među decom ni u osnovnim školama. U školama su najveći pritisak – ocene, ocene, ocene! Zbog sistema bodovanja pri upisu u srednje škole, zbog činjenice da je broj vukovaca porastao nekoliko puta u odnosu na vreme kada sam ja išla u osnovnu školu. Nastavnici su pod stresom, od programa, planova, formi, roditelja; deca su pod stresom zbog ocena, pritisaka. Empatije nema. Drugarstvo se ne nagrađuje. Među decom se razvija samo neka nezdrava kompeticija i zavist. Mislim da će se svi, ili bar velika većina roditelja koji imaju decu u osnovnim školama, ili su ih nedavno završili složiti sa mnom u tome – svi mi, i roditelji i deca, samo čekamo da prođe osnovna škola, pa će posle biti lakše. Jer, kako je osnovna škola ‘Srbija u malom’, budući da je opšta i obavezna, već u srednjim školama kreću usmerenja pa se i tako deca približavaju svojim socijalnim grupama.“
Smatra da je jako pogrešno gurati decu u školske klupe, pogotovo na tom mestu. Bilo bi logičnije, bilo bi solidarnije, da se školska godina prekine odmah u celoj Srbiji.
„Mislim da je u redu da period do leta deca provedu sa svojim nastavnicima i drugarima, ali van škola, bez ocenjivanja, u parkovima, na terenima, nek sednu na travu, nek se grle, nek pričaju, nek se smeju, nek vrište. Ako je već Ustav propisao da je osnovna škola obavezna, to ne znači da dete treba da se nauči tamo samo da bude pismeno, da sabira i da oduzima, čita i piše, treba da se nauči svemu onome da bi bio deo društva, da ima empatiju, bliskost, da se razvije drugarstvo i da dobije neki kulturni i vrednosni sadržaj. U našem društvu se deci više ne daje takav sadržaj, niti od države, niti u medijima. Tačno je da je u naše vreme postojala samo jedna medijska kutija, i da sadržaj na svim multimedijalnim uređajima sada može teško da se kontroliše, ali njega nema uopšte. Više nemamo školski program, obrazovni program, deca ne posećuju pozorišta, pa ni bioskope, a da ne pričam o drugim kulturnim sadržajima. To bi moglo tokom škole da se postigne, i da bude obavezno da se jednom nedeljno odlazi u pozorišta, bioskope, razne posete, šetnje gradom, odlazak na stadione gde će uvek doći neko od sportista, neko će im svirati, sigurna sam da je to moguće, samo kada bi se pokrenulo.“
Najbolja Sofijina drugarica meni kaže ‘izvinite’. Kažem, molim te nemoj da mi se izvinjavaš, jako mi je žao što si to doživela. Kada su mi Sofijini najbolji prijatelji izjavljivali saučešće, ja bih im uzvratila – Primite moje saučešće. Izgubili ste najbolju drugaricu…
Sreda
Tog jutra 3. maja Sofiju je baka ispratila u školu. Trebalo je da se slikaju taj dan za školski almanah. Ispeglala je kosu, jer nije volela svoje kovrdže. Obukla je majicu „Motorhead“.
Kada su se začuli pucnji, bila je u toaletu, a sa njom je bila i drugarica. Sofija je istrčala.
Milanka Negić je primila poruku oko 9.10 ujutru od prijateljice koja je tad bila u Beču, a čija je ćerka takođe 7. razred te škole. Milanka je pozvala Sofijinu drugaricu, pošto joj Sofija nije odgovarala na poruke i pozive.
„Zovem je, ona mi sve ispriča i kaže da je bila pucnjava, da je istrčala i videla Sofiju na podu kako leži. Samo to je prvo rekla.“
Ta devojčica je našla neku neverovatnu snagu da je u svom tom ludilu otrčala do kuće i ušla u kuću, sve vreme držeći Sofijinu jaknu. Još uvek ne može da izađe iz kuće.
„Ona se meni izvinjavala. U drugom, trećem razgovoru, to dete meni kaže ‘izvinite’. Kažem, molim te nemoj da mi se izvinjavaš, jako mi je žao što si to doživela. Kada su mi Sofijini najbolji prijatelji izjavljivali saučešće, ja bih im uzvratila – Primite moje saučešće. Izgubili ste najbolju drugaricu…“
I jedan od Sofijinih najboljih drugova imao je potrebu da mi se izvini. „Nekoliko dana nakon tragedije, rekao mi je ‘izvinite što vam nisam odmah javio, ja sam odmah znao da je Sofija stradala ali nisam mogao to da vam kažem’. Pitao me je da li može da dobije njen bedž da stavi i on na ranac.“
Danima dobija podrške od dece. Pričaju koliko su voleli Sofiju, koliko im je žao. Ali tu su i poruke da nisu spremni da krenu u školu…
„Ta zgrada više nije škola, nijedno dete ne treba tamo više da ide u školu! Šta će da urade sa njom? Da li će da naprave memorijalni centar, da li će školu da sravne sa zemljom i tamo naprave spomen-park, ili će deo škole da preurede u memorijalni centar ili mauzolej, a u drugom da se organizuje neka podrška za decu, ili na primer da se sva deca tamo mogu obratiti ukoliko imaju neki problem koji ne mogu da reše u okvirima svoje škole… šta god. Samo, to više nije škola. I da jednom godišnje deca osnovnih škola uzrasta petog ili šestog razreda idu u posete tom mestu, kao nekada kada smo išli u Kragujevac, koje će služiti kao pomen da se ta tragedija nikada ne zaboravi i ne ponovi. Gde će čitati i upoznavati se sa životima dece koja su stradala, a ime počinioca da se nikada više ne spomene.
Bar kod nas, pedagog deci nije pomagao, oni su se nje plašili – ‘samo da me ne vidi pedagog’. Nikad se nisu obratili toj osobi kada imaju neki problem“, kaže Milanka Negić.
Kraj škole
Pošto je saznala za pucnjavu, Milanka Negić je pozvala Sofijinog tatu, jer je ona tada bila na Kosmaju, i rekla mu da odmah ode do škole.
„Pišem poruke ‘maco, gde si?’. Prvo sam na roditeljskoj Vajber grupi videla da ni drugi roditelji nemaju informacije o svojoj deci, da bi polako počele da pristižu poruke gde se deca nalaze, shvatam da su deca počela da im se javljaju, ja tad nastavljam da zovem Sofiju i šaljem poruke, ona mi se ne javlja niti odgovara. Zovem školu, niko se ne javlja. Bivši suprug kreće sa Ceraka ka gradu, ja zovem mamu Sofijinog druga čiji je suprug ispred škole da mi kaže šta se dešava. Tada se već saznalo da je Sofija upucana.“
Javili su joj da idu u Tiršovu. Neko dete je na operacionom stolu, ali oni nisu znali ko je. Decu koju su primili su opisivali po garderobi jer nisu imali podatke.
Ona se stvarno osećala zaštićeno, to mi je rekla nekoliko puta, i ja je jesam štitila, a jedino gde nisam mogla to je tamo, u školi. Nju, koja je najverovatnije samo istrčala naivno jer je čula pucnjeve… da vidi šta se dešava, da proba da urazumi, jer bila je takva
„Bivši suprug je sedeo 40 minuta u Tiršovoj. Ja odlazim u Urgentni centar. Zaustavljam policajca, ne može da se prođe, kažem da sam majka. Ne znam gde mi je dete, nemam nikakvu informaciju. Pošaljem Sofijinu sliku, on je pusti na njihovu internu Vajber grupu. Potom me odvodi kod svog komandira, on isto nešto proverava, i potom mi uplakanih očiju kaže da idem do škole. Ali sam se ja još uvek nadala.“
Kada su došli do škole, videli su roditelje druge dece. Posle nekog vremena je izašlo i obaveštenje na televiziji da roditelji koji ne znaju gde su im deca idu u MUP Vračar.
„Tamo su nam rekli. Tad je možda prošlo i podne. Svima im piše 10.40, vreme kada su preminuli, kako su mi rekli drugi roditelji. Pošto smo tako dugo bili u toj neizvesnosti, sada tu priču želim nekako da zatvorim. Verujem da su pokušali svakom detetu da pomognu…“
Jedan nastavnik ispričao je Milanki da je čuo pucnje i istrčao iz učionice. Prvo je mislio da ušao neko sa strane u školu, njih dvojica-trojica, jer zvučalo je kao rafalna paljba. Pošto je bio u vojsci, krenuo je da pomaže u datoj situaciji. Video je tela radnika obezbeđenja, dežurnih učenica, i moje Sofije, ali i da nema nikoga na prizemlju. Vratio se u učionicu na spratu, rekao deci da počnu da izlaze i sproveo ih do izlaza iz škole. Potom se vratio u školu, ušao u odeljenje gde je upucana nastavnica i ostala deca i počeo da viče: „Ima li živih, ima li živih!?“
„Nije u redu ovo ni prema nastavnicima“, kaže Milanka dok opisuje podvig tog nastavnika. „Sad on treba da uđe u razred i kao pravi se da je sve normalno i predaje geografiju. Da li je moguće da smo mi toliko neempatični? Osim dosta roditelja mlađih razreda, posebno iz druge smene, čija deca nisu bila prisutna to jutro, čujem da čak i nastavnici iz druge smene, koji ne poznaju decu koja su stradala, takođe navijaju da se nastavi škola. Dotle je doguralo naše društvo.“
Bolje da se celog leta prave neke manifestacije, da se sva ta energija, koja se troši na mitinge i na šetnje uloži u decu. I da se razmišlja o potpunoj reformi, da se smanji pritisak sa ocenama, da se odvoji vreme koje deca provode u školi i za priču o kulturi, empatiji. Nedostaje nam i danas solidarnosti. I neće tu pomoći ni šetnja jednih, ni šetnja drugih, niti busanje u grudi
Jedna od ideja koja se pominje je i da se razgovara sa svakim detetom individualno, i postupa u skladu sa tim, što praktično znači da deca koja žele da nastave sa školom to učine, a da školu promene ona deca koja se više ne osećaju dobro i ne žele tamo da idu. Milanka ne razume ni taj pristup.
„Ako jedno dete ne može da kroči više u tu školu, to više nije škola. To je momenat koji je toliko traumatizirajući, ono što su deca tog odeljenja koja su preživela videla svojim očima, ja ne mogu ni da zamislim. Treba da žive ceo život sa tim od svoje trinaeste godine. A onda će dalje da nastavljaju da žrtvuju decu, jer će onu decu, koja su pritom sedmaci, a koja ne žele da kroče više u tu zgradu, da ih puste da promene školu, sredinu, svoje drugare i nastavnike u osmom razredu, da se sa svojom traumom i patnjom snađu kako znaju i umeju, pod parolom – mi ćemo da renoviramo ovo, jer ovo je škola. Ovo je ‘Ribnikar’ i to je Vračar, to je tradicija…“
Zna da ne misle svi tako. Zna da neki žele da se to zabašuri, da se nekako nastavi.
Bolje da se celog leta prave neke manifestacije, da se sva ta energija, koja se troši na mitinge i na šetnje uloži u decu. I da se razmišlja o potpunoj reformi, da se smanji pritisak sa ocenama, da se odvoji vreme koje deca provode u školi i za priču o kulturi, empatiji. Nedostaje nam, poručuje Milanka Negić, i danas solidarnosti. I neće tu pomoći ni šetnja jednih, ni šetnja drugih, niti busanje u grudi.
I samo deca, kaže ova majka, moraju da budu u fokusu.
Želim da otrgnem društvo od države, što je paradoks, ali zaista želim da budemo ujedinjeni kao društvo i makar elementarne odluke donesemo odozdo. Ako bude tako, bez obzira ko sedi gore, taj onda neće imati ni moć odlučivanja ni izbora
Ružić i zvaničnici
Prvi poziv zvaničnika bio je iz kabineta ministra prosvete Branka Ružića. Izjavili su saučešće, pitali je da li hoće da čuje ministra, koji bi takođe da izjavi saučešće i kaže detalje oko sahrane. Ružić je rekao da mu je duboko žao…
„Onda sam ja rekla ‘za sve ste vi krivi, ovo društvo nema nikakve vrednosti, nema sadržaja, nema ništa, ništa im nije dato’. Opet sam uporedila devedesete i kriminal, sa ovim vremenom danas, sve je isto, samo su drugačije boje. Da opet nema nikakvog sadržaja, da mislim da je društvo trulo. Na kraju je dao ostavku. Želim da verujem da je to njegov lični čin, da je osetio moralnu odgovornost, i to zaista pozdravljam.“
Nema, ipak, ni mnogo očekivanja od opozicije. Volela bi da se sve depolitizuje.
„Opozicija da radi i da ima neki plan i program, možda se ovo ne bi ni desilo. Nego rade samo dva, tri meseca pred izbore i kada se neka tragedija desi, digne se hajka, malo se šeta, a kada im se uputi neka kritika da im nedostaje prava organizacija, struktura i sadržaj, odmah si za vlast. Što se mene tiče, svi koji imaju ikakve veze sa politikom poslednjih 30 godina, odnosno nekim uređenjem i upravljanjem, zajedno sa svim ovim školskim upravama, svi oni su zajedno doprineli da danas budemo tu gde jesmo. Ja bih iskreno volela da svi oni shvate da su moralno odgovorni i da daju ostavke i povuku se sa političke scene zauvek. Ali to ostavljam njima, i ukoliko je ostalo imalo ljudskosti u nekome od njih, taj će nakon ove tragedije to i učiniti. Ponavljam, iako me opštenarodni miting vladajuće stranke jako pogađa u ovom trenutku, jer nismo dali ni 40 dana našoj deci, i smatram da je neprimeren, takođe mislim da se ni nikakvim šetnjama ne može ništa promeniti ni postići. Protesti su okej i ja to razumem, svi kažu da su ljudi prvi dan posle tragedije izašli spontano i ta energija se oseća, ali više bih volela da se ta energija posveti deci.
Rekla sam Ružiću ‘za sve ste vi krivi, ovo društvo nema nikakve vrednosti, nema sadržaja, nema ništa, ništa im nije dato’. Opet sam uporedila devedesete i kriminal, sa ovim vremenom danas, sve je isto, samo su drugačije boje. Na kraju je dao ostavku. Želim da verujem da je to njegov lični čin, da je osetio moralnu odgovornost, i to zaista pozdravljam
Čujem da je predsednik pozvao na opštenarodni miting, čujem i ne verujem, nismo dali ni 40 dana našoj deci. S druge strane, od spontane šetnje u ponedeljak već smo do petka stigli do organizovanog protesta, gde se pojavljuju političari iz drugih redova
Hajde da se bavimo decom i time šta smo propustili i gde smo doveli društvo i sistem. Imam i dete koje ima četiri i po godine i imam želje i volje da se borim da mi dete odrasta u društvu u kome vladaju tolerancija, razumevanje, prihvatanje i što je najvažnije, ljubav. U društvu koje je empatično. Želim da otrgnem društvo od države, što je paradoks, ali zaista želim da budemo ujedinjeni kao društvo i makar elementarne odluke donesemo odozdo. Ako bude tako, bez obzira ko sedi gore, taj onda neće imati ni moć odlučivanja ni izbora, ako društvo jasno kaže šta želi.“
Ne zanima je politička borba. Želela bi da priča o školama.
„Hajde da sredimo društvo, da sredimo te osnovne škole, da to ne bude najodvratnije i najnebezbednije mesto u Srbiji. To je jedino gde mi roditelji nemamo kontrolu, gde ne možemo da ih zaštitimo. Ne može to da bude samo krivica roditelja. Roditelji moraju da veruju u školu.“
Zeleni pramenovi
Ne prođe minut, ne prođe rečenica, a da se Milanka ne vrati na Sofiju. Na devojčicu velikog srca, na curicu koja nije mogla nikoga da uvredi u životu. Ali i koja je bila malo drugačija – pa je jednog dana izvukla sedam zelenih pramenova iz kose. I njena mama je devedesetih bila „padavičarka“, pa je i Sofija morala da ima jasna obeležja. I možda i ovaj detalj govori o tome koliko oni kojima je to zadatak nisu razumeli decu. Pedagoškinja u školi je rekla Sofiji da ne sme da ima takvu frizuru.
„Isprva sam smirila Sofiju, rekla sam joj da onaj ko uradi nešto upadljivo treba da bude spreman na komentare. Ali pedagoškinja je bila uporna, i rekla je Sofiji da ima sedam dana da skine pramenove. Sofija joj na to kaže ‘Pa pričala sam s mamom’, a ova njoj ‘Nisam ti rekla da ideš kod mame, nego kod frizera’. Tako mi je Sofija ispričala, meni je tad pala klapna. To je trajalo mesec dana. Sofijin najbolji drug, koji je živahno i nestašno dete, koji ne može da ćuti, on je non-stop kod pedagoga. Eto to sistem primećuje, sve one koji štrče. A deca nemaju kome da se obrate.“
Suština kojoj se vraća u našem dvosatnom razgovoru jeste da je osnovna škola postala najnebezbednije mesto u Srbiji. I da je – Srbija u malom.
„Svi roditelji koji imaju decu školskog uzrasta to znaju, mi to svi znamo, i ćutimo, i samo čekamo da prođe ta muka. Evo, Sofija je bila malo lenja, dobijala je dvojke i trojke u šestom razredu iz predmeta koji moraju da se uče, posle je naravno popravila i te ocene, ali sam joj ja govorila da ako hoće da upiše Petu gimnaziju, ne sme da kiksne, mora da skuplja poene. Sofija meni kaže da je to glupo. Ja kažem jeste, ali sistem je takav i ne možeš da ga pobediš, on je jači od tebe. To sam joj rekla. Možda i možemo da pobedimo sistem, možda je to trebalo da uradimo pre godinu dana i ovo se ništa ne bi desilo, ali… Svi mi hoćemo da nastavimo, ali nemamo dalje. Ne ovako. Ovo mora da se promeni iz temelja.“
Svi koji imaju ikakve veze sa politikom poslednjih 30 godina, odnosno nekim uređenjem i upravljanjem, zajedno sa svim ovim školskim upravama, svi oni su zajedno doprineli da danas budemo tu gde jesmo. Volela bih da svi oni shvate da su moralno odgovorni i da daju ostavke i povuku se sa političke scene zauvek. Ali to ostavljam njima, i ukoliko je ostalo imalo ljudskosti u nekome od njih, taj će nakon ove tragedije to i učiniti
Mislim da je u redu da period do leta deca provedu sa svojim nastavnicima i drugarima, ali van škola, bez ocenjivanja, u parkovima, na terenima, nek sednu na travu, nek se grle, nek pričaju, nek se smeju, nek vrište…
Trudi se i danas da održi Sofiju prisutnom, da čuje njen glas, da je sluša. Bila je ispravna, mila, poštena, čak i kao tinejdžerka – onako, zalupi vratima, ali posle dvadeset minuta dođe da se izvini.
„Ja kažem ‘hvala ti što postojiš, koje si ti srce’. Tako sam završavala razgovore sa njom poslednjih šest meseci, svako veče. I druga deca koja su stradala, neke znam, neke ne poznajem, ali od onog što sam čula, stvarno su bila dobra deca. Baš dobra.“
„Help“ Bitlsa je bila njihova himna. Sofija nije još imala tri godine kada je pevala od početka do kraja. I ovom pesmom pokušava da je oživi.
Izvući će i zelene pramenove.
***
ZAŠTO JE OVA PRIČA TOLIKO VAŽNA
Treba se fokusirati na ukazivanje poštovanja žrtvama, preživelima i svima koji suna različite načine pogođeni događajem. Treba deliti njihove lične priče, ali uzpoštovanje prava na privatnost, u meri i obimu koji oni odrede
Od 3. maja kada se dogodilo masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a potom i u Mladenovcu, mediji su na ispitu profesionalnog, odgovornog, etičkog i moralnog ophođenja prema događaju koji je opisan kao jedna od najvećih tragedija u našoj novijoj istoriji. Međutim, od početka je prate senzacionalistički naslovi, dezinformacije o ubijenima i povređenima i počiniocu, iznošenje detalja, od punog imena, slika, pa do medicinskog izveštaja, što sve zajedno, uz stalno ponavljanje iz dana u dan uznemirava javnost.
Nedeljnik je od starta pratio smernice za izveštavanje nakon kriznih događaja. Konsultovali smo sagovornike koji su stručnjaci u relevantnim oblastima za ovu temu i veliki broj stručnjaka iz psihologije od kojih su neki potpisali tekstove u prošlom broju a pisaće ih i u narednim. Način na koji mediji izveštavaju o nasilju oblikuje osećanja i ponašanja javnosti i utiče na druge ljude.
Svesni da odgovorno izveštavanje doprinosi razumevanju događaja, pomaže oporavku čitave zajednice i doprinosi prevenciji ovakvih događaja u budućnosti, objavili smo tekst koji je pred vama. Razgovor sa Milankom Negić, majkom devojčice ubijene u pucnjavi, urađen je na njenu inicijativu, proizašlu iz potrebe jedne majke da apeluje da se prestane sa iznošenjem dezinformacija u javnosti, da prenese fokus na decu, da pokuša da društvo ujedini u rešavanju problema koji su pred nama.
Ovaj tekst, sve činjenice iznete u njemu i fotografije objavljene su uz saglasnost Milanke Negić, iz najbolje namere da se društvu pomogne u oporavku.
Preporuke UNICEF-a za izveštavanje o masovnim pucnjavama savetuju medijima da pišu o žrtvama, i o tome šta lokalno i šire stanovništvo može da uradi da im pomogne i spreči da se takvi događaji ponove. Umesto, između ostalog, čestog pominjanja imena počinioca, romantizovanja i stvaranja slike da je u pitanju heroj, žrtva ili napaćena duša, navođenja izjava svedoka da se počinilac ponašao „nenormalno“ ili „neuračunljivo“, nagađanja ili dopuštanja izvorima da nagađaju o psihičkom stanju počinioca, nagađanja o motivu sa predstavnicima izvršne vlasti, porodicom, kolegama itd., preporuka je, između ostalih, da se iznesu činjenice o počiniocu i okarakteriše njegovo ponašanje kao nezakonito i štetno i da se priča o žrtvama i njihovim pričama.
Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu izdalo je „Psihološke smernice za medijsko izveštavanje nakon kriznih događaja“ i u smernicama koje se odnose na rizik od dodatnog traumatizovanja preživelih, porodica i drugih pogođenih napominje se da ne bi trebalo objavljivati iznova fotografije počinioca, niti fotografije počinioca pored žrtava, kao ni potresne fotografije ili video-materijal sa mesta zločina. To ne bi trebalo raditi jer preživeli i njihove porodice i lokalna zajednica mogu da budu iznova uznemireni takvim sadržajem. Mogu da osete da su žrtve nevidljive, obeležene ili u istoj ravni kao i počinilac.
Umesto toga, trebalo bi se „fokusirati na ukazivanje poštovanja žrtvama, preživelima i svima koji su na različite načine pogođeni događajem. Treba deliti njihove lične priče, ali uz poštovanje prava na privatnost, u meri i obimu koji oni odrede“, navodi se u smernicama. „Opisivanje žrtava i neposredno pogođenih tragedijom izaziva saosećanja i podstiče zauzimanje njihove perspektive. Poštovanjem prava na privatnost čuva se dostojanstvo žrtava“, navodi se u smernicama.
Tagovi
