Nasim Nikolas Taleb, priznati američki eseijsita i mislilac libanskog porekla, tvorac teorije o „crnom labudu“, više puta je posetio Ukrajinu, a u avgustu 2021. godine bio je gost Volodimira Zelenskog. Kaže da je tokom te poslednje posete Ukrajini imao osećaj kao da je „Hanibal pred vratima“.
Nedavno je svoje stavove i svoja viđenja rata u Ukrajini izneo kroz intervju za francuski L’Express.
Ovo su neki njegovi pogledi na rat i današnji svet izrečeni u tom intervjuu:
Ofanzivni protiv defanzivnog nacionalizma
Ovaj sukob ukazuje na štetnu konfuziju među Rusima i njihovim pristalicama, između države kao nacije u etničkom smislu i države kao administrativnog entiteta. Država koja želi da zasniva svoj legitimitet na kulturnom jedinstvu osuđena je sada na neprijateljstvo drugih. Frankofoni švajcarski državljanin, iako je kulturno povezan sa svojim jezikom, nema težnje i osećaj pripadnosti Francuskoj, a Francuska ne pokušava da izvrši invaziju na frankofone delove Švajcarske sa ovakvim izgovorom.
Nacionalni identiteti se brzo mogu promeniti: frankofoni Belgijanci imaju drugačiji identitet od Francuza. Sama Francuska je prošla kroz fazu unutrašnjeg kolonijalizma kako bi uništila provansalsku, langedoksku, pikarsku, savojsku, bretonsku i druge kulture i iskorenila njihove jezike pod centralizovanim identitetom.
Nacionalnost nikada nije do kraja definisana i nikada nije fiksirana; administracija jeste.
Kulturno jedinstvo može imati smisla, po mom mišljenju, samo u nekoj redukovanoj formi kao što jsu gradovi-držav. Čak bih išao toliko daleko da bih rekao da država samo na ovaj način dobro funkcioniše.
U takvom slučaju, nacionalizam je defanzivni — katalonski, baskijski ili kod hrišćana u Libanu — ali u slučaju velike države poput Rusije, nacionalizam postaje ofanzivni. Primetićete da u Pax Romana ili Pax Ottomana nije bilo velikih država, već gradova-država okupljenih u velikom carstvu čiji je centar bio daleko. Ali postoje labavije imperije i rigidnije imperije koje nalikuju na nacionalnu državu, a ovo drugo – to predstavlja Rusija.
Saradnja i mafijaška zaštita
Danas postoje dva imperijalna modela: ili je to težak oblik, poput Rusije, ili je reč o koordinaciji država po modelu NATO-a. Videćemo koji od ova dva modela će izaći kao pobednik iz ovog sukoba. Ovaj rat nije usmerio samo Ukrajinu i Rusiju jedne protv dgurih, nego je na delu konfrontacija dva sistema, jednog modernog, decentralizovanog i multicefalnog, a drugog arhaičnog, centralizovanog i autocefalnog. Ukrajina želi da pripada liberlanom sistema: iako je slovenska zemlja, kao Poljska ona želi da bude deo Zapada.
Šta je to što zovemo Zapad?
Ono za šta kažemo da je “Zapad” nije duhovni etnitet, već na početku i na kraju – administrativni sistem. Nije etno-geografski savez, već pravni i institucionalni sistem; on uključuje i Japan, Južnu Koreju i Tajvan. Zapad je pomešao talasokratski feničanski svet zasnovan na trgovinskom umrežavanju i onaj Adama Smita, zasnovan na individualnim.
U SAD, razlika između demokrata i republikanaca je minorna ako se posmatra iz perspektive različitih vekova. Obe strane žele socijalni napredak, al isa drugačijim nivoom rasta.
Sa druge strane, nacionalizam zahteba svemoćnu – još gore, hegelijansku – državu, koja upravlja kulturnim životom kako bi suzbila individualna “iskakanja”.
Nacionalizam je često povezan sa duhovnom dimenzijom – predstavljenom u Solženjicinu i moskovskom patrijarhu preko rusko-slovensko-pravoslavnog modela – koji me zaastrašuje iako sam i ja pravoslavac.
Štaviše, navodna bliskost Ukrajine i Rusije je upitna: Krim je bio ruski od Katarine Druge, a Staljin ga je rusfikovao raseljavanjem Tatara. Lako je reći da je Ukrajina duša Rusije, jer potiče od Kijevske Rusije (Rus’), ali jednako se može reći za Zlatnu Hordu sinova Džingis Kana.
Čak i ako je, duhovno, Ukrajina bila deo Rusije, to ne bi značilo da Ukrajinci nemaju pravo da se pridruže zapadnom sistemu.Oni mogu biti emotivno slovenski, a administrativno organizovani u okviru zapadnog sistema i vojno zaštićeni kroz savez sa zapadnjacima – koji, da podsetim, uključuje i Tursku. Putin ton e može da razume, niti neki sepceijalista za međuanrodne odnose koji bi se ponekad nazvao “realistom”.
Solženjicin
Solženjicin je video jasno đavolski aspekt komunističkog društva, ali je verovao i da je zapadno društvo jednako štetno. Ali budući da je prirodno multicentričan, Zapad ima za cilj da bude kao Švajcarska – orijentisan je na funkcionisanje “odozdo prema vrhu”, uprkos povremenim slučajevima koncentracije (moći). Štaviše, Zapad se razvija; nema fiksirane centre vlasti. Svakako, na Zapadu postoje centri uticaja koji su neproporcionalno jaki, kao što je današnji Gugl ili jučerašnji Dženeral motors, ali Gugl ili Dženeral motors nisu (suštinski) centar – ove multinacionalne kompanije čak i ne kontrolišu same sebe.
Multinacionalne kompanije imaju tendenciju da propadnu – u stvari, veća je verovatnoća da će propasti od vašeg porodičnog biznisa.
Ovaj model teži „antifragilnosti“ — konceptu prisutnom u mojim knjigama koji se odnosi na osobine sistema koji jačaju kada su izloženi šokovima. Rusija ne može biti ono što ja zovem „antifragilna”.
EU je previše centralizovana…
Subsidijarnost nije poštovana, pa otuda se desio i odlazak Ujedinjenog Kraljevstva. Ali odgovarajući model je model NATO-a koji postoji u oblasti gde je neophodna organizovana zajednička akcija — vojna reakcija — dok istovremeno dozvoljava zemljama člamnicama da rade šta hoće pod uslovom da ne napadaju jedna drugu. A zahvalan sam Evropskoj uniji što je uspela da pokrene koncept u kom će nacije više da razmišljaju o regionalnoj koordinaciji.
Kako Rusija može da uđe u savremeni svet?
Samo fragmentirani u odvojenim državama, neke ruske grupe bi oduvek bile iredentističke, Kozaci, Kulaci (lokalni zemljoradnici) i Sibirci. Tamo ima i mnogo manjina. Šire gledano, zbog ovog “Vestfalskog kompleksa” zaboravlja se da Rusi ne moraju nužno imati iste interese kao Rusija. Nacionalni interesi su apstraktne stvari i ljudi na kraju veruju u njih čak i kada su u sukobu sa onima iz populacija koje to obuhvataju.
Pravoslavlje i mali patrijarsi
Patrijarh moskovski je bio i patrijarh Ukrajine. Ali u pravoslavnom svetu, kad god dođe do etničke ili jezičke podele, u državi koja je postala nezavisna postavlja se „mali patrijarh“ — to je bio slučaj u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji. Zato je Carigradski patrijarh, najvažniji, pristao na zahtev da kijevski mitropolit postane patrijarh 2019. godine. Zbog ovog odvajanja Ruska pravoslavna crkva se osećala amputiranom. Patrijarh moskovski Kiril podržava Putina. Isto čini i antiohijski patrijarh, blizak Asadu.
Ovo takođe potvrđuje, ako je i dalje bilo potrebno naglasiti, apsurdnost ideja Semjuela Hantingtona u “Sukobu civilizacija”. Ne samo da je njegova knjiga puna pseudo-matematičkih rasuđivanja, već ga, poput drugih „realista“, njegova tvrdoglavost da razmišlja u geopolitičkim i identitetskim centrima navodi na zaključak da Ukrajina pripada ruskom domenu. Ali I u Njujorku se može biti pravoslavac!
Podeljena Rusija
Moramo je pustiti da se podeli. Ako centralni režim oslabi, doći će do autonomnih organizovanja. Liberalni model nije kompatibilan sa ovim imperijalizmom i Rusija ne može opstati bez centralizacije.
Kraj rata u Ukrajini
Ako Putinu date makar jedan prst, on će pobediti u ratu. Rukovodstvo Rusije stoga mora biti poniženo, a jedini način je da se povuče. Treba nam ponavljanje rusko-japanskog rata iz 1905. godine. Putin će u ovom slučaju biti svrgnut iznutra, jer, istorijski gledano, ljudi koji prihvataju autokratije ne vole slabiće.
Slab Putin više nije Putin — kao što fin, taktičan i promišljen Tramp više ne bi bio Tramp. Da bi se ovo nastavilo, potrebno je mnogo naivnih kako bi nastavio da se pothranjuje Putinov narativ — a ako naivčine počnu da sumnjaju u tu priču, to će biti početak kraja.
Tagovi
