„Ovogodišnji pobednik nije…“: Gardijanova analiza filmova koji nisu dobili nominacije za Oskara

Los Anđeles će u nedelju uveče biti domaćin 94. svečanosti dodele Oskara, a kao i svake godine poznata je lista favorita za dobijanje najprestižnijih nagrada.

Film “The Power of the Dog” novozelandske rediteljke Džejn Kempion dobio je ukupno 12 nominacija. Prati ga ostvarenje “Dune” Denija Vilneva sa ukupno 10, a po sedam nominacija dobili “Belfast” čuvenog Keneta Brane i rimejk mjuzikla “West Side Story” Stivena Spilberga.

Međutim, kao i svake godine, napravi se i nekolicina nešto drugačijih lista – onih na kojima se nalaze ostvarenja za koja se veruje da su nezasluženo ostala bez mogućnosti da osvoje prestižnu nagradu.

Gardijan je sastavio jednu takvu, a ona se satoji od sedam filmova koji nisu dobili niti jednu nominaciju.

The Green Night

Ova vizionarska drama, koju je režirao David Loveri, a u kojoj glavne uloge igraju Dev Patel i Ališa Vikander predstavlja čudan narodni horor ili prog-rok halucinaciju, koja se bazira na viteškoj pesmi iz 14. veka „Sir Gawain and the Green Knight“. Dev Patel tumači ulogu Gavajana kog misteriozni Zeleni vitez izaziva na zlokobnu igru. Gvajan ima mogućnost da udari viteza u glavu bez otpora, ali uz obavezu da vitez to njemu isto uradi za godinu dana. Gavajan vitezu odrubi glavu, ali je on nakon toga samo pokupi sa zemlje i odstupi. Gavajan nakon godinu dana mora ponovo da potraži viteza kako bi mu pružio revanš, a njegova pustolovina je zaista bila dostojna makar neke od nominacija.

Zola

Akademija je obično slaba na šašave filmove o prijateljima koji su različite rase i koji su prepuni vožnje unaokolo, kakvi su „Driving Miss Daisy“ i „Green Book“. Ipak, izuetno interesantan i zabavan film Janiče Bravo o ženi koja radi kao plesačica i njenoj grubo harizmatičnoj novoj prijateljici je bio preskočen. Glavna razlika između Zole i prethodno pomenutih ostvarenja je to što je Zola zapravo dobar film. Ne zadržava se previše na banalnim fantazijama o rasnom pomirenju, a gluma je zaista odlična. Bravo sa svojom agilnom režijom uspešno prebacuje Tviter dramu u odiseju za velike ekrane. Ovo je hitan zadatak za savremenu kinematografiju koja je jedva dotaknuta od strane hvaljenih holivudksih „autora“. Zola zaslužuje da se nađu u konkurenicji za sve, od najboljeg lošeg akcenta, do najboljeg tverka. Ovo je još jedan dokaz koliko Akademija nema ukusa.

Red Rocket

Ako biste morali da izaberete film koji je zaista sumirao ova luda vremena, mučili biste se sa ovogodišnjim nominovanima, od kojih je većina smeštena u prošlost ili 20.000 godina u budućnost. Samo po toj meri, Crvena raketa zaslužuje poklič. Pravi je prikaz moderne Amerike, a da nije očigleda, uzvišena, propovedna, bez radosti ili glupa – što verovatno objašnjava zašto nije dobila oskarovsku ljubav. Njen protagonista je oličenje muškosti u krizi. Ostarela porno zvezda čija su ekonomska i seksualna nemoć neraskidivo povezane. Sajmon Reks ga igra sa maničnom (Oskara vrednom) briljantnošću, a kao i sa prethodnim filmovima reditelja Šona Bejkera, Crvena raketa ide tamo gde Holivud ne ide. Ovoga puta u gradić sa rafinerijom na kraju puta u Teksasu. Mogli bioste to nazvati realizmom – Bejker koristi pronađene lokacije i ljude koji nisu glumci – ali je ekran prepun jarkih boja, a priča urnebesna koliko i sumorna.

7 Prisoners

Nije bilo iznenađenje što se električni brazilski društveni triler „7 zatvorenika“ nije našao među nominovanima za Oskara. Nije da film nije nokaut (jeste) ili da nije impresionirao festivale (jeste). Ali nekako, opterećeni izveštaj Aleksandra Morata o modernom ropstvu i moralnim lomačama nestao je između pukotina skoro čim se pojavio na Netfliksu. Kada to spomenem prijateljima, dobijam prazne poglede. Ponekad se pitam da li sam sve izmislio. Film je ruska lutka, dva filma u jednom. Prvi čvrst, drugi izvanredan. Svaki od njih počinje kao priča o trgovini ljudima, gde tri seoska tinejdžera rade neplaćeno na otpadu u Sao Paulu koji ih drži pod ključem. Spremite se za hardkor realizam. Priča ima šta da zapali. Ali onda na scenu stupaju i nejasnoće, postavljaju se više nezgodna pitanja od jednostavnog koliko smo ogorčeni. Saučesništvo je svuda. Reflektor pada na to kako sami filmovi manipulišu za koga navijamo i zašto. Tako rečeno, proterivanje sa Oskara izgleda očigledno. Njihov gubitak.

Passing

Delikatni, razorni rediteljski debi Rebeke Hol mogao je da bude nominovan za sedefastu crno-belu kinematografiju Eduarda Graua, što filmu daje prelepu, ali tajnu perspektivu, sa rubovima u zamahu, zavesama i spuštenim obodom šešira. Mogao je da se pojavi u adaptiranom scenariju, dok je sama Hol vešto pregovarala o minskom polju knjige Nele Larsen iz 1929, na kojoj je zasnovana. Tesa Tompson bi napravila snažno potcenjen izbor za najbolju glumicu, a Andre Holand bi mogao da oživi nejednako polje sporednih glumaca. Ali ono što zaista boli je odsustvo Rut Nege kao sporedne glumice. Njena zadivljujuća izvedba koja istovremeno zaslepljuje i pokazuje koliki je danak održavanja blistavog fronta na krhko srce ispod. Došli smo daleko ako u istoj godini dobijemo „Prolaz“ i sjajnu trostruku nominaciju za „Izgubljenu ćerku Megi Gilenhol“ – dva izuzetna debitantska ostvarenja glumaca koji su postali pisci i reditelji. Ali to pokazuje koliko daleko još moramo da idemo ako ne možemo da nađemo prostor da nominujemo oboje.

Memoria

Pobeda „Parazita“ imala je urnebesni efekat poništavanja tolikog broja izbora Akademije u jednom naletu. „Hoćete da kažete da su umesto dosadnog američkog đubreta svake godine nominovani mogli da uključuju dobre stvari iz inostranstva?“. Naravno, bilo bi suludo pretpostaviti da bi umetničko delo kao što je „Memorija“ Apičatponga Verasethakula moglo da se takmiči sa „Belfastom“ ili proširenom temom na Tviteru koja je „Don’t Look Up“, ali najveći živi filmski stvaralac na svetu je ove godine isporučio nešto zaista lepo svojim prvim filmom van rodnog Tajlanda. Sa Tildom Svinton (dostojna nominovanja za najbolju glumicu) koja sublimira svoju moć zvezda u Verasethakulovoj priči o ženi koju progone čudni zvuci, reditelj nekako stvara čudesne scene samoće i traume naizgled ni iz čega. U dobu koje je stalno u pokretu, Verasethakul odvaja vreme da pogleda, čuje i oseti – sa izuzetnim kompozicijama i čvornim dizajnom zvuka koji pomažu da se stvori zaista impresivno filmsko iskustvo.

Jackass Forever

Ima nekoliko dobrih ostvarenja nominovanih za najbolji film ove godine, ali nisam siguran da bilo koji od njih radi nešto što nismo ranije videli. „Jackass Forever“ je pravi original. Znam da bi iznošenje velike tvrdnje o originalnosti za četvrti igrani film u prljavoj, smešnoj, skatološkoj franšizi komedije moglo zvučati čudno. Ali kolovođa „Jackassa“ Džoni Noksvil sada ima 51 godinu. Kada ga jurišni bik udari, rezultat je otkrivajuća scena o smrtnosti. „Jackass“ je nekada bio o samouverenoj neranjivosti mladosti, o gomili momaka koje nije briga ako se povređuju, sve dok bi dobili udarac. Bilo je kao da niko nije verovao da zaista mogu da se povrede, bez obzira na to koliko modrica i preloma su dobili. Ovog puta, znaju. Ali oni su ionako tamo, hrabro pate za svoju umetnost, osvetljavaju put sledećoj generaciji „Jackassa“ i povezuju se sa publikom. Ako to nije vrsta filma koji bi Oskari trebalo da podrže, ne znam šta jeste.