Šestog januara, ultradesničarska rulja od nekoliko hiljada ljudi upala je u zgraduKapitola u Vašingtonu. Njihov čin, koji je inspirisan predsednikom Trampom, predstavljao jeustanak protiv vlade Sjedinjenih Država. Policija i vojska bile su potpuno nespremne zaovakvu pobunu. Posledica je bila smrt pet osoba i ogromna šteta.Nakon tog događaja, Federalni istražni biro (FBI) uhapsio je oko 160 učesnika ovebune. Nikada se ranije u američkoj istoriji nije desilo da rulja američkih građana upadne uKapitol i počne da ga uništava. Nešto slično zabeleženo je samo kada su, tokom rata1812. godine, britanske snage izvršile invaziju na Kapitol.
Protiv bivšeg predsednikaTrampa pokrenutje postupak impičmenta u Predstavničkom domu i sledi mu suđenje uSenatu od 9. februara, iako postoje jasna neslaganja u pogledu ustavnosti impičmentabivšeg predsednika.Mogli bismo da se nadamo da je ovo bio jedan izolovani incident i da možemo da sevratimo u „normalu“. Nažalost, ovo je bio još jedan znak sunovrata SAD, i na unutrašnjemplanu i kao svetske sile. Napad na Kapitol pokazao je koliko je duboka politička šizma uSAD. Premda postoji „centar“ i u Republikanskoj i u Demokratskoj stranci, političkompozornicom dominiraju ekstremna krila obeju partija. Videli smo uzlet ekstremne levice,koja postaje sve nasilnija.
Levica, čak i ona ekstremna, u Americi nije ni komunistička nimarksistička, iako desnica tvrdi da je to slučaj.No najvažnija i najdestruktivnija grupa je krajnja desnica. Iako nisu fašisti niti nacisti,tako ih predstavljaju s leve strane. To je, naravno, deo političke igre-predstavi svog rivalašto radikalnijim. Ali sve to daje i jednoj i drugoj strani municiju da demonizuje drugu stranu.Krajnja desnica je odgovorna za većinu nasilnih napada i ubistava, iako taj broj raste i kodlevičarskih grupa. Ekstremno desne grupe su fanatično lojalne bivšem predsedniku Trampu i veruju u lude i neutemeljene teorije zavere. Krajnju levicu više zanimaju pitanja klimatskih promena, rasnih odnosa, siromaštva i ekonomske nejednakosti.
Predsednik Bajden je govorio o jedinstvu, ali jedinstvo je veoma teško postići. Političke i filozofske podele su prevelike da bi dve antagonističke strane pronašle zajedničko tlo; razlike su toliko ogorčene i duboke da će, ukoliko je to uopšte moguće, biti neophodne dve ili tri generacije da se prevaziđu. Dubina besa i antagonizma očigledna je u podeljenom stanovništvu, ali i između dve glavne političke partije.
Republikanci i demokrate nisu ovoliko sumnjali jedni u druge u poslednjih stotinu godina. Jedan republikanski član Kongresa, koji je potpao pod uticaj ludih teorija zavere, pretio je da će ubiti predsedavajuću Predstavničkog doma. Što se nje tiče, predsedavajuća je govorila o „unutrašnjem neprijatelju“, misleći ne samo na desničarski deo zemlje već i na neke ultradesne članove Predstavničkog doma. Možda će oni biti izbačeni iz Doma, ali će to samo produbiti bes i mržnju.
Poslednji put ovoliko nepoverenje zabeleženo je pedesetih i šezdesetih godina 19. veka, u predigri Građanskog rata i tokom njega. Iako se kontekst umnogome razlikovao, sadašnji problemi donekle odslikavaju probleme i pitanja iz tog doba, posebno ako govorimo o međurasnim odnosima. Ključna razlika je što moderno američko društvo nije nalik onome što je bilo pre trideset ili četrdeset godina. I Sjedinjene Države su doživele nasilje, ali ne ovakvo kakvo vidimo u poslednjih nekoliko godina.
No pad Sjedinjenih Država može se posmatrati i eksterno – na svetskoj pozornici. Nakon Drugog svetskog rata pa sve do kolapsa Sovjetskog Saveza, SAD bile su vojno, ekonomski i politički najmoćnija zemlja sveta. Amerika je kontrolisala NATO, obezbeđivala zaštitu Evropi od sovjetske agresije i štitila Japan i Jugoistočnu Aziju kroz nekoliko savezništava i sporazuma. Amerikancima je bilo relativno jednostavno da nametnu svoju volju mnogim državama sveta.
Premda su Sjedinjene Države i dalje moćna zemlja, one više nemaju moć da upravljaju događajima onako kako su to nekada činile. Uzlet njihovih konkurenata – bilo da govorimo o državama ili ne – umnogome je umanjio američku moć. Tokom dvopolne ere, SAD i SSSR delili su dominaciju na svetskoj sceni, ali Amerika je sasvim jasno bila moćnija sila.
Svet više nije dvopolan, sada je istinski multipolaran. Povratak Rusije, sa sve moćnijom armijom, i jačanje Kine kao ekonomske i vojne sile bili su ključni faktori američkog sunovrata. Ni Vladimir Putin ni Si Đinping ne moraju da se povinuju američkom pritisku. Oni će tumačiti svoje nacionalne interese kako žele i neće ih biti briga šta želi Vašington. Sem ove dve države, i Brazil, Turska i Indija i, u manjem obimu, neke druge zemlje, tragaće za sopstvenim putem bez američkog pritiska ili uticaja. Evropska unija je takođe pokazala određeni stepen nezavisnosti od američkog pritiska i uticaja, posebno kada je reč o ekonomskim pitanjima, u kojima su SAD i EU u isto vreme i partneri i takmaci.
Nažalost, ni republikanci ni demokrate ne razumeju stepen američkog posrtanja, a ta realnost samo doprinosi problemu. Republikanska partija pod Trampom i njegovom politikom „Amerika na prvom mestu“ pokušala je da sačuva verziju Amerike koja je bila prevalentna u 19. stoleću. To je politika na temeljima autarhije i ekonomske dominacije. No ona nije moguća u sve integrisanijem svetu, u kojem su međunarodna trgovina i saradnja ključ uspeha jedne nacije. Povrh svega, Trampova filozofija i stil liderstva pocepali su Republikansku partiju na krilo lojalno bivšem predsedniku i ono tradicionalnije. Posledica bi mogla da bude podela Republikanske partije na jedno tradicionalno krilo i na novu partiju koja će biti lojalna Trampu i njegovim pristalicama. Tramp je na kraju mandata već pretio da će pokrenuti novu stranku, i ima i ime za nju – Patriotska partija!
Demokratska partija podseća na period odmah po kolapsu Sovjetskog Saveza, kada su Sjedinjene Države bile na svom vrhuncu, dominantna sila u unipolarnom svetu. No taj je svet brzo prestao da postoji i, kao što smo naveli, ubrzo postao multipolaran. Nažalost, Demokratska partija nastavlja da se slepo drži politike koja oslikava američku dominaciju i odnose od pre dvadeset do trideset godina, koji više nisu relevantni u 21. stoleću. Primera radi, Bajdenova administracija obećala je da će obnoviti savezništva koja su pala u zapećak tokom Trampove administracije. Umesto da ponovo gradi savezništva kao što su NATO ili Zajednički ugovor o odbrani i bezbednosti između SAD i Japana, i slične sporazume iz dvadesetog veka, Amerika mora da se usredsredi na stvaranje dobrih odnosa sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama, sa posebnim uzimanjem u obzir bezbednosnih izazova.
Pad Amerike ne znači eliminaciju Amerike. On znači da Sjedinjene Države moraju bolje da razumeju trenutnu svetsku pozornicu. Početak treba da bude način na koji se Sjedinjene Države obraćaju drugim zemljama. Reforme američke vojne i ekonomske doktrine su posebno značajne i predstavljaju odličan početak. No to znači da će Amerika morati da bude mnogo odlučnija i mnogo inkluzivnija kada je reč o pandemijama (da, biće ih još), klimatskim promenama i imigracionoj politici. Kada je reč o potonjem, Bajdenova administracija već pokazuje obećavajuće znake. Nadamo se da će ove naznake obećanja biti plodonosne i da će nova administracija voditi mnogo realniju vojnu i ekonomsku politiku.
ISPRAVKA: U originalnoj objavi je pisalo da je Stiven Mejer „bivši šef CIA za Balkan“. Portal raskrinkavanje.ba je utvrdio da se ova titula u regionalnim medijima pogrešno pripisuje Stivenu Mejeru najranije od 2010. godine. Mejer je zapravo bio zamenik šefa za Međuagencijsku radnu grupu za Balkan. Izvinjavamo se čitaocima
Tagovi
