Bila je nedelja, sedam sati ujutru i tačno na polovini meseca aprila, na prijatnih petnaest stepeni, Savka je polako hodala ulicom Kralja Petra, prema jednom od retkih kafea u ovom gradu, na uglu ulica Kralja Petra i Uzun Mirkove, u kojem će biti uslužena kafom, i gde će sedeti odmah pored vrata od klozeta da doručkuje neko pecivo umotano u salvetu, i odatle da nastavi dalje, u obilazak bašta kafea, da pristojno prosi, da radi ono što se radi zadnjih nekoliko hiljada godina po gradovima, i usput da sluša iste one kletve i dobacivanja koje sluša već četrdesetak godina: „Idi rađaj decu“, „Kad bi namestila zube, možda bi i ličila na nešto“, „Ova ima više novca od svih nas zajedno“, i tako bi Savka hodala i time povezivala sve zajednice ovog modernog polisa, u kojem je nedavno srušena dnevna klinika za bolesti zavisnosti u Paunovoj ulici, ispred koje su pacijenti nosili table u znak protesta, jer im je to bilo jedino mesto gde su mogli da dobiju redovnu terapiju, ili da se sklone i odmore od stigmatizacije u ovoj agresivnoj zajednici, da se okupe na terapiji sa svojim porodicama, da predahnu od ove jebene zajednice okupljene oko novog, modernog, kulturnog središta, na kojem će izdrkane građane uskoro kraj reke da zabavi i jedan pretenciozni folirant Nik Kejv sa svojim resitalom, mračnim tužbalicama otpevanim uz klavirsku muziku, uz sav trud ni nalik velikom pesniku Džonu Berimenu, umesto da se svi ti jebeni mračni građani uhvate za ruke i napune halu u kojoj će im osamdesetogodošnji Rod Stjuart iskreno otpevati „Da li misliš da sam seksi“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
