„Viteške igre na konju slične behu igrama na zapadu… Orbini priča da su dvorjani cara Stefana priređivali pred njim viteške igre i turnire, te da bi car pobedioce darivao bogatim poklonima.“
Tako češki istoričar Konstantin Jireček, koji je u svojoj karijeri, pored ostalog, proučavao i prošlost srpskog naroda, piše o periodu vladavine cara Stefana Uroša IV Dušana, koji je zbog svojih velikih osvajanja i političkih ambicija, kao i značajnog proširenja teritorije srpske države, dobio nadimak Silni. U osvajanju teritorija i nadimka zapisanog u istoriji, imao je značajnu pomoć stranih vitezova. Ljudi koji bi danas pripadali kategoriji – „psi rata“.
U srpskoj srednjovekovnoj državi, angažovanje stranih ratnika nije predstavljalo raritet ili ekstrem. Dušanovi prethodnici koristili su plaćenike po uzoru na Vizantiju, često Turkopule, ali i druge plaćenike koji su ordinirali po južnoj Evropi. Dušan je to samo podigao na viši nivo, time što je povećao njihov broj, plaćao ih je bolje od drugih vladara i davao im je značajno poverenje.
Onaj koji se po svemu isticao – i po poverenju koje je dobio od cara Dušana i po količini novca koju je zaradio – i jedini koga je istorija zapamtila od svih Dušanovih plaćenika, bio je Palman Braht.
Ime Palmana Brahta kao ratnika zabeležio je u svojim memoarima i vizantijski car Jovan Kantakuzin, piše National Geographic u tekstu o komandantu Dušanove lične garde Palmanu Brahtu. Kantakuzin je posvedočio da je, zauzevši na prevaru od cara Dušana grad Ber, u posadi zatekao Brahta i njegove najamnike, ali im je poštedeo život i otpremio ih na dvor srpskog vladara.
I brojni drugi istorijski izvori potvrdili su da je Palman Braht bio blizak caru Dušanu, da je obavljao važnu funkciju u njegovom bliskom okruženju i da je ostao u njegovoj službi sve do careve smrti.
Verovatno drugi po značaju pisani istorijski izvor, pored memoara Jovana Kantakuzina, jesu pisma pape Inoćentija VI koja je poslao najbližim Dušanovim saradnicima, a jedno od njih bilo je adresirano i na Palmana Brahta.
Ipak, oko njegovog imena je stvoren veliki broj mitova i teško je razdvojiti činjenice – jer su izvori iz tog doba slabi.
Činjenica, potvrđena iz više različitih izvora, jeste da je Palman Braht rođen oko 1290. godine u Štajerskoj i da mu je otac bio vlastelin. To je praćeno mitom da je Palman imao težak – ne funkcionalno, koliko vizuelno – deformitet, duplu zečju usnu, koja ga „oku nije činila prijatnim“. Kako to obično biva u sličnim romantičnim pričama, on je bio uzoran mladić, pravi ratnik, ali ga ljubav njegovog života nije htela zbog toga što je imao takav deformitet na licu. Navodno, nije pomoglo ni to što se podvrgao operaciji – da li je to prvi slučaj plastične operacije u istoriji? – kao ni činjenica da je iz inata i besa (kao u Holivudu, neko bi rekao) odlučio da ode u seriju dvoboja širom Svetog rimskog carstva. Samo što ova priča nije imala hepiend. Niti je na kraju uspeo da osvoji ljubav svog života. Niti je bio srećan.
Samo je ratovao.
Druga važna činjenica o njegovom životu govori o tome da je sa grupom koju je oko sebe okupio, kao jedan od najvećih autoriteta u viteškim dvobojima u tom delu Evrope i čovek koji je – tu se opet malo vraćamo na mit – vrhunski rukovao mačem i svim drugim bodežima, krenuo put Jerusalima, kako bi radio ono što najbolje ume. Usput, u Zeti, zadržao se jer je čuo da naslednik Stefana Dečanskog plaća bolje nego što je tada još uvek aktuelni vladar plaćao svoje plaćenike iz Katalonije.
Svi mitovi koji kroz istoriju prate odnos cara Dušana i njegovog oca Stefana Dečanskog (njihova opšteprihvaćena imena), prošarali su i biografiju Palmana Brahta. Od zadržavanja u Zeti i odluke da učestvuje u bici kod Nerodimlja, koja je prema mnogim istoričarima odredila budućnost srpske države, on je postao sastavni deo svih vojnih poduhvata cara Dušana. Oni koji tvrde da je Dušan „zadavio svog oca“, ili da ga je „oslepeo“, učitavaju nekakvu ulogu u tome i Palmanu Brahtu. Nijedan istorijski izvor ne potvrđuje takve tvrdnje.
Istina, nema potvrde ni za neke pozitivne anegdote iz Palmanovog života, poput one da je bio „provodadžija“ za cara Dušana, ili da je bio neka vrsta „žiranta“ za čoveka koji je – današnjim jezikom rečeno – obavljao funkciju Dušanovog guvernera narodne banke.
Iz na početku spomenutih spisa je potvrđeno da je zatečen u gradu Beru, koji je vizantijska vojska na prevaru osvojila, kao i da je dobio pismo pape Inoćentija VI u vreme kada je papa predlagao ujedinjenje, a car Dušan papi tražio da ga proglasi za „vrhovnog kapetana svih krstaša“.
I oko tog događaja kreiran je mit, koji ponovo govori o poverenju i prijateljstvu koje je Dušan Silni imao u odnosu sa vođom svoje lične garde. On je, navodno, zabranio da bilo ko od njegovih podređenih prisustvuje misi koju su održavali papini izaslanici, ali je takvu privilegiju dao Palmanu Brahtu i njegovim vojnicima.
Ni Palmanov život posle Dušanove – nikada do kraja razjašnjene – smrti, nije iscrtan činjenicama i podacima. Ne postoji zvaničan podatak o tome kada je i gde preminuo. Nagađa se da je ušao u službu Dušanove sestre Teodore, a njegovo ime zvanično se poslednji put spominje 1363. godine, kada je, ako je prva činjenica zaista tačna, imao više od 70 godina.
Ipak, u narodnom predanju, ali i istorijskim lekcijama, ostala je priča o jednom od najboljih vitezova toga doba, koji je bezglavo jurišao iz dvoboja u dvoboj dokazujući svoj kvalitet sa mačem u rukama, koji je zbog telesnog deformiteta ostao bez svoje voljene ljube, ali je kada je pošao u smrt, odlučio da se skrasi uz jednog ambicioznog vladara u usponu i ostane mu veran i posle njegove smrti.
