Toliko nas je srpska fudbalska reprezentacija retko obradovala, da smo od svake važne pobede napravili mit, od svakog čistog poraza nepravdu, a od male nade ogromna očekivanja. Samo je jedna generacija zaslužila i više od ove naše sklonosti ka preuveličavanju – pazite se samo komentara, ta generacija je sada kostur A tima.
„Novozelanđani“ koje je sa klupe predvodio Veljko Paunović postali su prvaci sveta i ostali zauvek zaslužni za to što smo poverovali da je moguće da i mi pobedimo nekoga krajem produžetka i da taj neko bude Brazil i da bude u finalu Mundijala.
A da ne bude san.
Da to ne bi bio san, bilo je potrebno da se mnogo toga poklopi, a Nedeljnik je istražujući priču o Novozelanđanima, pokušao da otkrije koji je to „tajni sastojak“ njihovog uspeha. Jer zvuči neverovatno da u uspehu naših fudbalera nema nešto tajno.
Međutim, tajno nije bilo ništa. A uzrok dobrog rezultata mogao bi da se svede na jednu anegdotu sa početka priprema i zajedničkog rada.
„Trenirali smo u Jakovu tada i jedna lopta je tokom treninga otišla preko ograde i završila u grmlju“, počeo je priču Nemanja Maksimović, heroj finala protiv Brazila. „Posle treninga je selektor tražio od nas da nađemo loptu, mi smo pokušali, ali u tom grmlju nismo uspeli da je nađemo“.
Na to se nadovezuje Veljko Paunović.
„Igrači su pokušali da pronađu loptu, nisu uspeli i uputili su se ka autobusu. Ja sam ostao da je tražim sam. I tražio sam i tražio i tražio i već je pao mrak, oni su i dalje sedeli u autobusu i čekali me. I posle ko zna koliko vremena uspeo sam da je pronađem.“
A kada ju je pronašao?
„Ušao sam u autobus i dreknuo, podigao loptu visoko i održao govor o tome da mi nismo tim koji će odustati i koji će se predati kakav god da je izazov u pitanju. Uveren sam da je i taj događaj utro put ka konačnom uspehu“, objasnio je Paunović za Nedeljnik.
Tagovi
