„Gospode“,
počeo je tiho pogureni, sedi čovek, pod okriljem uskršnje noći. „Vaša crkva jeste brod, ali brod koji će potonuti. Brod koji sa svih strana propušta vodu.“ Malo zastane, pročisti grlo dok ga osvetljava plamen upaljenih baklji, pa pažnju i reči fokusira na „kukolj što je izrastao na njivi Gospodnjoj“.
„Tolika prljavština u crkvi rezultat je svešteničke izdaje Boga. Uprljana odeća i lice vaše Crkve bacaju nas u veliku zabunu, ali mi smo ti koji su ih zaprljali. Mi smo ti koji te uvek i iznova izdajemo. Pomiluj Crkvu svoju, Gospode, čak i ako u njoj Adam iznova pada.“
Te su reči, na Uskrs 2005. zvučale kao zavet i kao amanet. Kao poruka onima koji ne žele da čuju i molba za oproštaj onome koji sve vidi, čuje i zna. Reči koje će ostati kao zaostavština.
Izgovorio ih je biskup Jozef Racinger. Čovek koji je godinama prolazio svakog jutra i svake večeri ispod visoke kapije od teškog, kovanog gvožđa u Vatikanu, na mestu gde je uhvaćen Galileo Galilej i gde je Ðordano Bruno osuđen na smrt. Iza te je kapije decenijama sedeo na čelu Kongregacije za doktrinu vere.
Izgovorio ih je razočaran čovek…
Prošlo je pet godina do trenutka kada je u Rim – ali ne u kancelariju Kongregacije – stigla fascikla u čijem levom gornjem uglu piše samo: „Peter H.“
Zar opet?
Mora da je pogureni, sedi čovek to pitanje postavio sebi u bradu. Tih je šest slova u nizu, sa tačkom na kraju, za njega predstavljalo vremeplov u mrak.
Dvanaest godina će proći do novog susreta sa istom fasciklom, trećeg u nizu, koji će ovoga puta potpuno razotkriti njegovu ulogu u višedecenijskom skrivanju seksualnog zlostavljanja u Rimokatoličkoj crkvi. Mrak će tada već biti zaklan.
Ili, kako se beše „Spotlight“ kaže na nemačkom? Rampenlicht?
Slučaj Petera H.
Prvo se govorilo tiho. Čulo se kao glas sa dna bunara u koji niko nije želeo da zaroni, da u njega pogleda, čak ni da mu se približi. Onda je počelo da odzvanja, kako znaju da odzvanjaju uplašeni glasovi iz tame. Ubrzo je čitav Esen govorio o tome da je te 1979. godine koja je izmicala, jedan sveštenik seksualno zlostavljao nekoliko mališana u svojoj biskupiji.
Govori se i o dvocifrenom broju žrtava, ali su četiri potvrđene, dokazane, roditelji nisu želeli da odustanu.
Najviše se pročulo za slučaj da je Peter H. napio dečaka od 11 godina i zatim ga naterao na oralni seks.
Roditelji žrtava su bili uporni i nisu izlazili iz lokalne crkve Svetog Andreja, pa je paroh svojeručno napisao pismo generalnom vikaru crkve u Esenu. U njemu je bio i red koji je glasio ovako: „Peter H. je nepristojno istupio prema nekoliko dečaka.“
Kada je pismo prosleđeno u Minhen, u njemu je taj red promenjen, a oni koji su ga poslali decenijama kasnije su potvrdili da je pisalo jasno – seksualno zlostavljanje. Tako odboru koji je u Minhenu zasedao „ništa nije ostavljeno u mraku, ništa nije bilo skriveno od njih“.
Eparhijski savet se skuplja u Minhenu, 15. januara 1980. i pod tačkom 5D razmatra slučaj Petera H., a u njegovom „predmetu“ traži se „psihološko-terapijski tretman kojem će kapelan Peter H. biti podvrgnut“.
Sve što je eparhijski savet o tome pribeležio bilo je: „Zahtev se uvažava.“
Generalni vikar Jozefa Racingera koji je aktivno učestvovao na tom sastanku, imena Gerhard Gruber, ubrzo je dobio pismo kojim se potvrđuje da je Peter H. posle dve nedelje vraćen među vernike, i to u crkvu Svetog Johanesa Jevanđeliste u Minhenu.
Brz oporavak.
Nešto kasnije, crne vesti su se vratile kao bumerang.
U gradiću Grafing Peter H. je ponovo seksualno zlostavljao nekoliko dečaka. Označeno je da mu je potreban novi „psihološko-terapijski tretman“ i to je, naravno, odobreno.
Tek 1986. godine sud u Eberzbergu osuđuje Petera H. na 18 meseci uslovno i kaznu od 4.000 dojč maraka, između ostalog i zbog toga što je radio redistribuciju pornografskog sadržaja.
Crkva ponovo vrši njegov premeštaj, četvrti put, ovoga puta u Garhing, gde je bio optužen da decu „ljubi u usta“ i ta je ustaljena praksa smetala i deci i roditeljima. Proći će neko vreme pre nego što opet bude premešten, i to u Bad Telc, da bi tek 40 godina nakon što je zlostavljao prvog dečaka, u martu 2010. godine, „suspendovan iz svešteničke službe“.
I to jer je taj dečak, tada već čovek, izašao imenom i prezimenom u javnost i postavio pitanje na koje nije bilo odgovora decenijama. Pitanje fascikle na kojoj piše „Peter H.“ i pitanje koje je pokrenulo vremeplov čoveka koji je decenijama ćutao.
Dok je Peter H. od biskupije do biskupije seksualno zlostavljao mališane, Jozef Racinger prešao je put kojim se ređe ide. Put do Svete stolice.
Od slobodnih tumačenja
do apsolutne istine
Jozef Racinger je rođen 16. aprila 1927. u jednom bavarskom selu, kao sin policajca. Iako je novca bilo malo, Jozef i njegov stariji brat Georg su pohađali srednju školu.
Kada je išao tek u drugi razred, roditelji su mu kupili misal, koji sveštenici upotrebljavaju na oltaru. Za mladog Racingera religija je postala ono što će kasnije nazvati „racionalnom avanturom“. Njegov katolicizam nikada nije bio samo tamjan i naivna vera.
Škola ga je upisala u Hitlerjugend, što je bilo neizbežno, ali je retko tu školu pohađao. Na kraju je pozvan da služi kao dete vojnik u Minhenu. Kraj rata proveo je u logoru za ratne zarobljenike u blizini južnonemačkog grada Ulma.
Racinger je posvećen za sveštenika 1951. godine. U „pastirstvu“ je radio vrlo kratko, što znači da je imao malo iskustva iz prve ruke sa svakodnevnim brigama vernika.
Umesto toga, brzo je započeo karijeru teologa.
Godine 1958. u 31. godini postao je profesor dogmatskog i fundamentalnog bogoslovlja. Četiri godine kasnije služio je kao teološki konsultant na Drugom vatikanskom saboru, gde je Racinger zastupao stavove koji su bili i liberalni i kritični prema Vatikanu, stavove koji su zagovarali individualnu slobodu hrišćanina i suprotstavljali se tvrdnji Rimske kurije o svemoći. U to vreme, Racinger je tvrdio da Crkva ima „previše zategnute uzde, previše zakona, od kojih su mnogi pomogli da se vek nevere ostavi na cedilu, umesto da mu pomognu da se iskupi“.
Posle Sabora, Racinger je zajedno sa Hansom Kungom i Karlom Rahnerom smatran jednim od reformatora u Crkvi. Priča se da je on svog prijatelja Kunga i doveo na Univerzitet u Tibingenu u južnoj Nemačkoj kao profesora dogmatske teologije. Ipak, sve se promenilo 1968.
Racinger je doživeo traumatično iskustvo koje bi možda moglo da objasni njegove misli i postupke do danas. Tokom studentske pobune 1968. bio je svedok kako njegovi učenici govore negativno o slici Isusa Hrista na krstu kao „sadomazohističko veličanje bola“ i pevaju „Proklet je Isus!“ tokom jednog od njegovih predavanja. U intervjuu za „Špigel“ 1983. rekao je da mu je u predavaonicama u Tibingenu, tada „pod čarolijom velikog marksističkog filozofa Ernsta Bloha“, postalo jasno da je ishod onoga što je želeo da postigne bio suprotan od njegovih zamisli.
Za 41-godišnjeg sveštenika, tibingenska iskustva su bila dubok šok koji ga je radikalno promenio od kosmopolitskog teologa u stidljivog dogmatičara. Od tada mu je nepromenljiva, „Bogom dana istina“ značila sve. Toj je „istini“ sve podredio.
Kao nadbiskup Minhena i Frajzinga, Racinger je dao da se na njegovom šalu na ramenu izveze moto „Cooperatores veritatis“ („Radnik istine“).
Jovan Pavle Drugi je 1981. doveo Racingera, tada nadbiskupa koji je već bio uzdignut u čin kardinala, u Rim na čelo
CDF-a. Ispostaviće se da će novom funkcijom i delovanjem u toj fotelji rasparati moto sa sopstvenog šala.
Radnik istine i „Motu proprio“
Jer jedini Racingerov zadatak, nešto više od godinu dana nakon minhenskog episkopskog saveta koji je prećutao zločin, jeste bio da više nikada ne ćuti. A on je, kao policijski sin, dobro znao šta to znači. I nije ćutao. Samo o zlostavljanju nije govorio ništa.
Godinama je bio posvećen „ukoravanju latinoameričkih crkvenih aktivista“ zbog drugačijeg tumačenja života Isusa Hrista i na rasprave sa kontroverznim crkvenim kritičarima poput Hansa Kunga, svog dobrog prijatelja – sećate se priče iz Tibingena – o temama „vere i razuma“.
Za to vreme širom sveta su se događale slične stvari kao u Esenu. I svuda je bilo „minhenskih episkopskih saveta“ i svuda je bila tišina.
Onaj koji je u tom smislu trebalo da kontroliše čitav katolički svet, onaj koji je bio na vrhu piramide, dobro je znao šta se oko njega događa jer je i sam nekada ćutao.
Crna priča Džona Džozefa Gegena, američkog katoličkog sveštenika i serijskog silovatelja, počela je tri godine pre priče Petera H. ali u Bostonu. I tek kada je 25 godina kasnije „Boston Globe“ tu priču u potpunosti rastvorio i u lešini tajne pronašao desetine mračnih priča o zlostavljanju dece pod okriljem i ćutanjem Katoličke crkve i kada je – što je za ovu priču najvažnije – otkriveno da je kardinal Bernard Lou sve to znao i da je crkva „zbog bolesti“ godinama premeštala silovatelje po biskupijama, Jozef Racinger je reagovao.
Kao da mu je priča zvučala odnekud poznato, jedino nije bila ispričana na nemačkom.
On je tada zahtevao od pape Jovana Pavla II da potpiše „Motu proprio“ i da tako sve lokalne crkve budu obavezane da prijave slučajeve seksualnog zlostavljanja.
Od te 2001. do 2010. monsinjor Šarl Sikluna, koji je obavljao funkciju poput „unutrašnjeg tužioca“ u Vatikanu, obradio je više od 3.000 prijava za seksualno zlostavljanje.
Zato je na Uskrs 2005. godine, novi papa Benedikt XVI, znajući dobro šta se oko njega događa, u molitvi Gospodu govorio o čamcu sa mnogo rupa i molio za oproštaj, „iako Adam iznova pada“.
Znao je i šta vernici o tome misle.
I pored pokrenutih istraga ostao je neodoljiv utisak i porazan zaključak: Vatikan zapravo žali samo zbog toga što su sveštenici u svojim zlodelima uhvaćeni.
„Sa njim ni na pusto ostrvo…“
Zato je, kada se pred njim po drugi put našla fascikla sa imenom Peter H. te 2010. godine, papa Benedikt bio svestan da je sve propalo.
On je sebe na početku mandata opisao kao „prostog, poniznog radnika u vinogradu Gospodnjem“. Pisao je knjige i pred sam smiraj života i penziju dobio je „herkulovski zadatak“ u Crkvi. Slažući reči o veri, branio je umešno doktrine svoje crkve i uspevao da bude zanimljiv nemačkoj štampi, čak i da ublaži radikalne stavove arhiprotestantskih novina. Kada je postao papa, čovek koji je tako umeo sa rečima, nije uspeo nikoga da ubedi u legitimnost makar jednog svog stava.
Želeo je razgovor i dijalog sa svima, toleranciju i ljubav, bez teških reči i još težih odluka, pa je sam pokvario sopstveni plan: biskup Ričard Vilijamson negirao je Holokaust, papa je sam održao govor o povezanosti nasilja i islama koji mu nisu oprostili vernici muslimanske veroispovesti, njegov gest pomirenja prema tradicionalnijim crkvenim grupama i desničarima ozbiljno je uzdrmao liberalnije biskupije i njihovu podršku papi.
A onda se opet pojavila priča o tom sastanku u Minhenu, u januaru 1980. godine, i on je negirao da je sastanku prisustvovao.
Svetski hor gneva zapevao je protiv njega i njihov duhovni pastir izgledao je izgubljen u svetu koji ga ne razume.
Nemci su bili besni na njega zato što nije rešio ono što je bilo najlogičnije da reši – slučajeve u svojoj rodnoj kući, u svojoj zemlji. Poljaci su tražili da uradi sve kako ne bi u pitanje doveo i bacio mrlju na „njihovog“ Jovana Pavla II, čija se beatifikacija u tom trenutku čekala. „Javna Mea culpa bi mogla da ublaži sve“, bila je preporuka koju papa Benedikt nije prihvatio. Irci su bili ljuti na papu jer im je na različite optužbe o ćutanju odgovorio pismom koje krivicu za slučajeve seksualnog zlostavljanja prebacuje na lokalne biskupe i na „poraznu sekularizaciju irskog društva“. Amerikanci su ga direktno optužili da je ćutao sa predumišljajem i tako sa predumišljajem ubio i istinu.
Kako su nemačke novine tih dana slikovito objasnile: „Sa tim čovekom visokog glasa niko više ne bi voleo da ostane sam ni na pustom ostrvu, a kamoli da ga on vodi kroz pustinju.“
Težina pritiska puta prolaznost vremena i jednačina je bila jasna – više nije imao kud i rešenje je bilo povlačenje sa mesta pape, prvo takvo posle vekova i vekova, a velikodostojnici Rimokatoličke crkve rastrčali su se tog februara 2013. da objasne da nije odlučio da ode „pod pritiskom“ već naprosto – „nije mogao više“.
Da laže?
„Iz dubine srca“ i „Vatileaks“
Kada se povlačio iz Svete stolice, papa Benedikt XVI najavio je da će tihovati u godinama koje uslede. Nije, istina, otkrio koliko će godina tihovanje trajati, ali ga je prekinuo na buran način.
„Le Figaro“ je objavio 2020. godine odlomak knjige na čijoj su naslovnoj strani stajali papa Benedikt i jedan kardinal kao koautori, a glavna tema je očuvanje celibata. Kontekst u kom je knjiga ugledala svetlost dana mnoge je naveo da pomisle da je Benedikt krenuo u frontalni rat sa svojim naslednikom. I komšijom.
Papa Franja i papa Benedikt udaljeni su svega nekoliko stotina metara jedan od drugog unutar zidina Vatikana i to će za vek ili dva biti zanimljiva crtica u istoriji Rimokatoličke crkve i Vatikana, ali je u trenutku kada je papa Franja razmišljao o tome da dozvoli muškarcima koji su se ženili da postanu sveštenici, direktno oponiranje njegovog komšije shvaćeno kao crtica koja će ih zauvek razdvojiti.
Čovek koji služi obojici papa – i sadašnjem i bivšem – otkrio je da je Benedikt slabog zdravlja i da je poglavlje koje je počeo da piše, pa ga nije završio, predato kardinalu Sari, koji je potpisan kao koautor, ali da „o koautorstvu nije bilo reči“.
Tada se pojavila sumnja da je u pitanju čista teorija zavere i da je papa Benedikt zloupotrebljen.
U čitavu su šemu uključeni i Nikola Dijat, urednik povezivan čvrstim vezama sa Nikolom Sarkozijem, i Bernhard Miler, nemački izdavač knjige koji je tvrdio da je njegova izdavačka kuća pristala da potpiše ugovor o kom nije znala ništa, da je komunikacija vršena kriptovanim mejlovima i da je nazivana „tajnom operacijom“.
Ubrzo nakon toga isplivao je novi skandal – „Vatileaks“.
Papin lični batler Paolo Gabrijele navodno je iz papskih odaja prokrijumčario 82 kutije tajnih dokumenata o papskom životu, ali i brojnim tajnama kurije, među kojima je, preneli su nemački mediji, bila i afera o navodnom „gej lobiju u kuriji“, kao i brojni dokumenti o papinim kontroverznim stavovima. Svaka mrvica koja je iscurila u javnost dodatno je narušila ugled Benediktovog pontifikata.
„Živ čovek…“
A onda je fascikla stigla i treći put. Ovoga puta u rukama pravnika advokatske firme „Westpfahl Spilker Wastl“, u izveštaju koji je naručila Katolička crkva.
Istraga je potvrdila da je Jozef Racinger znao za slučajeve seksualnog zlostavljanja koji su se odvijali u Esenu, ali i u nekim drugim oblastima i biskupijama.
I ne samo da je znao, nego je ćutao i nije uradio ništa.
I ne samo da je ćutao i nije uradio ništa, nego je slagao da uopšte nije ni bio prisutan kada se o svim slučajevima zlostavljanja govorilo.
A onda su prilježni nemački pravnici iskopali zapisnike sa sastanka episkopskog saveta od 15. januara 1980. godine iz stare zgrade u Minhenu u kojima je jasno pisalo da je iza onih reči „zahtev se uvažava“ stajao upravo Jozef Racinger, a da bi iza njih stajao na sastanku je morao i biti prisutan.
Pa se oglasio i Cooperatores veritatis, preko svoje desne ruke, i objasnio da je ipak znao za slučajeve, i ne samo za taj jedan, nego je sada znao za čak 23 slučaja zlostavljanja dečaka između 8 i 16 godina, i da ipak nije tačno da nije bio prisutan kako je prvobitno rekao u izjavi.
„A greška se“, tvrdi desna ruka bivšeg pape, „potkrade svakom živom čoveku“.
Naročito ako je taj čovek nadređen onima koji zlostavljaju, naročito ako je taj čovek prvi u kontroli čitave Katoličke crkve, naročito ako taj čovek i godinama sedi u Svetoj stolici.
Čovek koji je toliko dobro znao sa rečima i koji ih je toliko pročitao, slučajno je u svoju izjavu ubacio jedno „ne“ umesto „da“ i tako je ispalo da je hteo da slaže da nije bio prisutan na sastanku u Minhenu, a to mu, verujte mu na reč, nije bila namera.
Osim korišćenja rečce „ne“, bivši papa je zaboravio i reči koje je sam pisao i govorio.
Tagovi
