Papine trupe u ruskom ratu protiv Ukrajine?

Neobičan intervju koji je papa Franja dao listu „Korijere dela sera“ podgreva nade da može doći do diplomatske kampanje s ciljem da crkva posreduje u ratu u Ukrajini, smatra urednik u DW Kristof Štrak.

Papa Franja govori neuvijeno. On imenuje Putina kao odgovornog za rusku agresiju u Ukrajini. Poredi smrt hiljada nevinih civila sa genocidom u Ruandi i, uprkos svom formalnom poštovanju, pokazuje prezir prema ruskom patrijarhu Kirilu.

Konačno. Jer od ruske invazije 24. februara, poglavar Katoličke crkve je u više navrata izražavao svoje saosećanje za stradanje ukrajinskog naroda – ali je prećutao razloge tog stradanja. Kao da je neka prirodna sila pogodila tu zemlju. Najspektakularnija je bila vožnja malim automobilom i bez mnogo protokola do ruskog ambasadora pri Svetoj stolici. „Jasan gest koji svet može da vidi“, kaže papa.

„Koliko divizija ima papa?“

Franja sada završava svoje govore, koji su nedeljama delovali tako diplomatski i u kojima nije pominjao nikakvu odgovornost. A umesto toga? On daje intervju jednom od najvećih italijanskih listova, glavnom uredniku lista „Korijere dela Sera“ i njegovoj zamenici. Tekst se pojavljuje kao izveštaj; novine se zato uzdržavaju da to formulišu kao klasičan intervju. I to sa ovom izazovnom temom. To zaista može da zvuči iznenađujuće.

„Koliko divizija ima papa?“ To veliko pitanje pripisuje se sovjetskom diktatoru Josifu Staljinu. Tim rečima je on 1945, u završnoj fazi Drugog svetskog rata, jasno pokazao svoj prezir prema duhovnom vođi kada je u pitanju njegova uloga saveznika. Jer, ratovi se vode sa „vojnicima, topovima i tenkovima“.

Sada, 77 godina kasnije, čini se da ruski predsednik Putin razmišlja na isti način kao i Staljin. Zato što Franja kaže da želi da poseti Putina u Moskvi, da je njegov državni sekretar pre nekoliko nedelja uputio takav zahtev Kremlju, ali se ništa nije dogodilo. Franja uzalud čeka na odgovor.

Kao sveštenik u predgrađu Buenos Ajresa

Upakovano u razgovor o bolovima u kolenima i italijanskoj unutrašnjoj politici, sve ovo deluje kao dalja faza u čudnom javnom radu ovog pape, koji se, kada je reč o ovoj veoma ozbiljnoj temi, ponaša kao sveštenik iz predgrađa u Buenos Ajresu. Po motu: Hajde da razgovaramo s glavnim urednikom. Prošlo je vreme kada se u obraćanju diplomatskom koru nalaze tako fundamentalni komentari o svetskom pitanju kakve sadrži ovaj tekst.

Ali, možda je upravo to papina misao o pitanju Josifa Staljina. Jer, poglavar Katoličke crkve ni danas nema oružje i ima samo malu, naizgled folklornu trupu Švajcarske garde. No, papine trupe, ako ništa drugo, su mediji, javno mnjenje, njegov javni sud.

A Franja iznosi iznenađujuće jasan sud. U normalnim vremenima, to bi bio ekumenski skandal: papa predstavlja svog rusko-pravoslavnog kolegu Kirila, koji dugo neguje udvorički kurs sa Kremljom i predsednikom Putinom, i koji se ne umara dok, u teološki ulepšanom maniru, kliče zverstvima koja su Rusi počinili u Ukrajini.

Protokolarno gledano, reč je o dvojici na istim pozicijama, koji su se na svom jedinom dosadašnjem susretu pozdravili zagrljajem i oslovljavali jedan drugog sa „brate u Hristu“. Franja sada opisuje bizarnu scenu u kojoj mu je Kiril u dvadesetominutnom razgovoru preko Zuma davao pisano formulisana „opravdanja za rat“. Zatim papa govori o „državnom kleriku“ koji se služi jezikom politike i upozorava patrijarha da „ne postane Putinov sluga“.

Ponovo nešto kao KEBS?

Dakle, sve se vratilo u normalu nakon ovog čudnog intervjua? Papa je uglađen govornik bez svojih trupa? Nakon onoga što se čulo iz Rima, možemo se nadati da nije tako. Dobro upućeni vatikanski portal na španskom jeziku izvestio je o opsežnim naporima crkvenih lidera da pokrenu međunarodnu konferenciju za mirovni sporazum. Pored Franje, pominju se i državni sekretari i ministar spoljnih poslova Vatikana.

Kao format se eksplicitno pominje „Helsinška konferencija“. Godine 1975, tokom Hladnog rata, Amerikanci, Kanađani, Sovjeti i oko tri desetine evropskih zemalja na „Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju“ (KEBS) u finskoj prestonici postigli su revolucionarna dostignuća: posvećenost saradnji, poštovanje nepovredivosti granica i obavezu da se sukobi rešavaju mirnim putem. To je sve do danas ostao veliki evropski trenutak.

Helsinki reloaded? Da li Franja, da li crkve mogu da streme takvom cilju? Ako već nemaju trupe, da li imaju dovoljno diplomatskih saveznika? Možda je papin intervju, s jasnom kritikom Rusije, ali istovremeno i tihom kritikom zapadne logike kada se radi o naoružanju, korak na takvom putu. Iako svakodnevne vesti i strašne slike iz Ukrajine za sada ne daju mnogo nade za to.